TOTALITARIZAM BEZ NASILJA

Kič i neo-kič su prvo shvaćeni kao jedan psihopatoloski aspekt svakodnevnog života. Gomilanje, groznica, neadekvatnost, osrednjost, beskorisnost ili lažna funkcionalnost su u očima moraliste pojmovi prepuni negativnih konotacija, oni predstavljaju ono što je rđavo, a ako je s druge strane kič stalno prisutan kao i greh, po rečima Egentera, on filozofu sa etičkim preokupacijama izgleda kao predmet izvesne borbe, neka vrsta neophodne evolucije društvenog sveta. Karnoova teorema društvenih proizvoda tvrdi odprilike da kao entropija, količina kiča u globalnom društvu može samo da raste i da je borba bića (umetnika, intelektualca, čoveka od ukusa) protiv kiča uvek lokalna pojava, jedna posebna devijacija koja se s druge strane nadoknađuje povećanim širenjem.
Kič odbacuje svako preterivanje u ovom ili onom smislu: "sladak" ili "opor" on je pristupačan svim džepovima, svakom umu, svakoj svesti. Njegova sveprisutnost i njegov čar stvaraju od njega pravog protivnika askeze, funkcionalističke askeze ili hipertrofije velikog kolekcionara. Ono što je suprotno jednoj krajnosti nije druga krajnost već osrednjost, a samim tim nema ljudskog bića, umetnika, askete ili heroja koji nema nešto od kiča u sebi u onoj meri u kojoj pripada svakodnevnici.
"Umetnost je najveća radost koju čovek sam sebi pruža", kaže Hegel. Ali niko ne može, osim povremeno, da živi u oblacima: odatle proizilazi totalitarizam kiča. Stoga proučavanje tog načina života čija slika pokriva skoro celokupan prostor društvenog života nužno podrazumeva prisustvo određenog vida prevlasti.
To je diktatura kiča koja se nameđe sa vladajuđom klasom. Dihterova teza postaje filozovska teza: ako postoji jedan predmet za bilo koji problem, bilo kakav nesklad, bilo kakav individualni ili kolektivni sukob treba da može biti razrešen pomoću jednog predmeta. Odnosi među ljudima se raspadaju na nivou odnosa između predmeta, razrešavajući sve njihove sukobe na isti način, stvarajući određenu ekologiju ljudi i stvari.
Upravo tu, uloga intelektualca koju ovde predstavlja dizajner, umetnik u službi društva, postaje simbolična. Ako ikom nije dozvoljeno da izbegne osrednjost, ipak u svakom pojedincu a jos više u stvaraocu, postoji težnja za apsolutnim, težnja da se pobegne od otuđenosti većine. Funkcionalisticki dizajn, pošto se osetio odgovornim za svakodnevnu okolinu, mogao je da poveruje da, menjajući tu sredinu, primorava prosečno biće, građanina masovnog društva, da prevaziđe samog sebe.
On je odustao od toga, i značajna je činjenica da je to napuštanje izvesne uloge umetnika koincidiralo sa ideološkim razmimoilaženjima između intelektualaca i političkog društva. Ali, kako je primetio Moren, društvo ne prihvata genija, to znači da ono odbija njegovu prevratničku snagu i da više voli talenat. Tu se ocrtava savremena drama: dizajner može kao pojedinac da nađe svoj smisao i svoju snagu stavljajući se u službu mehanizma manipulisanja masom, on može da bude i stvaralac u oblasti organizacije, marketinga ili reklame, pa čak i apsolutni stvaralac u zakonskim sistemima kojima dominira, u službi društvenog mehanizma koji priznaje da bi ga prevazišao. Ali on nužno mora da odustane od uloge društvenog reformatora da bi se ograničio na ulogu apsolutnog stvaraoca. Estetika Bogova nije za ljude a metastvaralaštvo bogova koji se stavljaju u službu ljudi ostaje ako ne van igre a ono barem po strani.

Post bg-vibe
Izvod iz knjige Abrahama Mola: "Kič"

VREMEPLOV FRIZURE

Još u Egiptu i Vavilonu postojao je kult negovanja tela. O tome svedoči papirus iz 1570. godine p.n.e. koji, na neki način, predstavlja svojevrsnu enciklopediju tadašnjih dostignuća u kozmetologiji. Između ostalog ona nam nudi saznanje o vrlo razvijenom nivou kozmetologije koja je za to doba bila na zavidnom nivou. Ako govorimo o antičkoj Grčkoj u kojoj je nauka kao i umetnost veoma razvijena ujedno sa gimnastikom, onda je neizostavno ljudsko telo iziskivalo maksimalnu negu, jer "u zdravom telu, zdrav duh". Da ne zanemarimo Rimljane čiji su robovi bili obučeni za doterivanje kose i negu tela, što se odnosi na imućne, dok su se niži slojevi sređivali u tzv. "toustrinama" (brijačnicama).
I tako kroz istoriju sve do vrhunca umetnosti što se frizure tiče i modnog diktatora Luja XIII koji je zbog svoje ćelavosti nametnuo tupee i perike. Bogataši su naravno mogli sebi priuštiti frizure takvih formi i konstrukcije da je pravo čudo kako su mogli nositi perike koje su dosezale i do jednog metra visine. Zahvaljujući francuskoj revoluciji 1789. godine nastupio je period razumnijih frizura. I kao što je poznato početkom ovog veka, za vreme I svetskog rata, žene, u borbi za svoju afirmaciju, odsecaju svoje duge kose svesne praktičnosti same i usvajaju klasično muške linije oslobađajući se svake stege. Kao rezultat emancipacije nastaje frizura "a la garcon". Ono što donosi kraj poslednje decenije XX veka je oslobođenost od svakog modnog diktata koji je postojao. Možda je to što sadašnji "vladari" ne mogu da ispune estetske uslove i kriterijume, a možda zato što lepota u drugom vremenu dobija drugu dimenziju.
Merila se menjaju i sada na korak od III milenijuma savremeni čovek sa svojom dinamikom kretanja mora imati i adekvatnu frizuru odnosno onu koja odgovara njegovom načinu života. Sloboda izbora je neograničena, ali ono što je osnovno u savremenom društvu je da frizura bude prilagođena, kvalitetna i lako održavana. Budućnost znači povratak sebi, znači renesansu modernog čoveka koji sa lakoćom i aerodinamikom savladava svaki otpor i prepreku.

Pripremila: Snežana Roksandić

BAŠ TI!

Stokić

ART 1

UMETNOST

Jelena Jelača

2

1.1

Jelena Jelača

1.2

"DE PROFUNDIS" Oscar Wilde

Ne opravdavam svoje ponašanje. Tumačim ga. Ima trenutaka kada mi se čini da ceo svet nije veći od moje ćelije, i da isto tako pun užasa za mene. Ipak, verujem da je Bog, na početku stvorio po jedan svet za svakog pojedinog čoveka, i da čovek treba da se trudi da živi u tom svetu u sebi. Tamnički život čini da vidimo ljude i stvari onako kako stvarno postoje. I zbog toga taj život obraća čoveka u kamen. Samo se slobodni ljudi razočaravaju u iluzijama života, koji je stalno u pokretu. Oni se obrću sa životom, i doprinose njegovoj nestvarnosti. A mi, koji smo nepokretni, mi vidimo i saznajemo.
Patnja je jedan veoma dug trenutak. A u sferi naših misli, kao i u sferi vremena, nema više kretanja. Sreća, uživanje i uspeh mogu biti rapavi po ljusci i grubi u jezgru, a bol je od svega što je stvoreno najnežniji. Gde god je bol tamo je sveto zemljište. Ma kako užasno ono što su mi ljudi učinili, kud i kamo je užasnije ono što sam sam sebi učinio. Zaboravio sam da svaki sitni događaj svakidašnjice čini ili raščlanjava karakter. Sad nalazim nešto, skriveno, duboko u meni, što mi govori da ništa na ovom svetu nije besmisleno, a patnja ponajmanje od svega. To nešto, skriveno duboko u meni, to je Skrušenost. Tek pošto smo sve izgubili, znamo da smo nju stekli.
Čeznem za životom, da bih mogao ispitati ono što je za mene ništa manje nego jedan novi svet. Želiš li znati šta je taj novi svet? Mislim da ćeš moći pogoditi. To je svet u kome sam naposletku živeo. Bol dakle, i sve čemu nas on uči, to je moj novi svet. Muzika, gde sve materijalno apsorbovano u izraz, i ne može se od njega odvojiti, jeste složeni, a cvet ili dete prosti primer za ono sto mislim; ali bol je krajnji praoblik kako u životu tako i u umetnosti.
Svet je od mašte stvoren, pa ipak svet ne razume maštu: to je stoga sto je mašta prosto manifestacija ljubavi, a ljubav i sposobnost za nju čine razliku između jednog i drugog ljudskog stvorenja. Mesto da pokuša biti junak svoje sopstvene istorije, on se trudi da bude gledalac svoje sopstvene tragedije. Izgleda mi da svi mi odviše mnogo gledamo Prirodu, a odviše malo živimo s njom. Mi zovemo svoje doba utilitarnim, a ne znamo upotrebu nijednom jedinom predmetu.
Svakako mi je sada jasno da je iza sve te lepote, ma koliko nas ona zadovoljavala, skriven neki duh i da su svi nađeni oblici i obrasci samo način njegove manifestacije, i sa tim duhom bi hteo da budem u skladu. Muzika u Umetnosti, Mistika u životu, Mistika u Prirodi - to je ono što tražim. Svako suđenje je suđenje o životu, a svaka presuda je presuda na smrt. Društvo, ovako kako smo ga uredili, neće imati mesta za mene, neće mi ga ponuditi; ali Priroda, čija blaga kiša jednako pada i na pravednika i na nepravednika, imaće pukotina u stenama gde se mogu sakriti, i nepoznatih dolina u čijoj tišini mogu spokojno spavati. Ona će posuti noć zvezdama, da bih bez spoticanja mogao hodati po mraku na sve strane, i poslaće vetar preko mojih stopa, da mi ne pronađu trag na moju štetu: ona će me velikim vodama očistiti, i gorkim travama isceliti.

Izbor iz knjige "De Profundis" Oscar Wilde
Priredila: Marina Morrison

ANTI-POP ILI TEZE O POSTKAPITALISTIČKOJ KNJIŽEVNOSTI

Daglas Kopland, jedna od kultnih ličnosti savremene književne scene i ideolog "generacije x", vrednost masovne kulture argumentuje na sledeći način: "Zamislimo mladog Japanca, Italijana i Amerikanca godine 1895. Šta im je zajedničko? O čemu mogu da razgovaraju? Apsolutno ni o čemu. Zamislimo onda iste te osobe u godini 1995. Sta imaju zajednicko i o cemu mogu da razgovaraju? Pa mozda o Majklu Džeksonu, Madoni, Mekdonaldsu, MTV-ju, Micubišiju... Pop kultura je sljasteći nakit na visokoj modi kulture. Njena lepota krije se u njenoj površnosti.
Citat iz manifesta Dade, pisan 1918. godine: "Najuzvišenija umetnost biće ona koja u svom svesnom sadržaju predstavlja hiljadostruke probleme tog dana, umetnost koju je raznela eksplozija od proste nedelje i koja večito pokušava da sakupi svoje udove nakon sudara od juče... Mržnja prema štampi, reklami, mržnja prema SENZACIJAMA tipična je za ljude koji više vole svoj naslonjač od ulične buke."
Kad američki avant-pop umetnici pogledaju kroz prozor, kaže Mekaferi, vide isto sto i berlinski dadaisti 1918. -zameštateljstvo buke, boja i duhovnih ritmova masovne kulture, vrisak i groznicu u duši društva. Visoka kultura je te slike i reči smatrala beskorisnim, ali avant-pop i dadaizam osećaju da haotični roj zvukova, slika, reči i podataka govori novim jezikom - tajnim jezikom "džanka" koji otkriva unutrašnji rad kolektivno nesvesnog naše kulture. Duh košnice ce nadvladati, upozorava Mekaferi; samo je pitanje hoće li zujanje mnoštva glasova postati buka ili melodija.

Izbor iz časopisa "Transkatalog"
Priredila: Marina Morrison

PRVA DAMA MATEMATIKE, SOFIJA KOVALJEVSKA

Malo gde su se žene tako ogorčeno borile za svoja prava kao u carskoj Rusiji, sredinom XIX veka. Reč je o velikoj grupi intelektualaca, koji su se otvoreno suprotstavljali konzervativnoj aristokratiji, jer je ova prezirala sve ideje o ženskoj ravnopravnosti, podvodeći ih sve pod kategoriju nihilizma. Jedna od najvećih junakinja te i takve borbe, nihilistkinja, bila je velika matematičarka, romansijerka i publicistikinja Sofija Krjukovska-Kovaljevska.
Sofija Krjukovska-Kovaljevska rodila se 15.01.1850. godine u II kvartu Sretenskog dela nekadašnje prestonice Moskve, kao druga kći Vasilija Vasiljevića Krjukovskog i Jelizavete Fjodorovne Šubert. Artiljerijski pukovnik Krjukovski beše razočaran dolaskom na svet devojčice jer su već imali kćerku Anu, Anjutu kako su je zvali celog života. Ona je bila pametno dete, očev ponos. Dugo će Krjukovski odbijati da posveti bilo kakvu pažnju mlađoj kćerki. Ona je rasla uz dadilju, koja ju je neizmerno volela. Majka Sofijina Lizočka bila je veoma obrazovana žena, znala je četiri jezika, klasične i novije literature, kao i svih lepih umetnosti. Imala je lep glas i muzički talenat. Ubrzo se ocu ispunila želja, Anjuta i Sofija dobile su brata Fjodora. Deca su rasla prilično bezbrižno, prepuštena dadilji i vaspitačici. Divili su se majci koja je blistala u društvu. Ubrzo se cela porodica povukla na imanje, u Pilibini, na litvanskoj granici. Blizina Poljske uticala je kasnije na Sofiju. Naučila je poljski i čitala u orginalu velika dela Mickjeviča, Krasinskog i Slovačkog.
Sofija se divila svojoj starijoj sestri, koja je izrasla u pravu lepoticu i čiji se literarni dar naglo probudio. Sastavi su joj prelazili amaterske pokušaje gospođica iz boljeg društva. Sestre su imale nešto više osim talenta za umetnost - talenat za matematiku. Anjuta je svoje radove poslala u časopis Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Epoha, gde joj je Veliki pisac štampao jednu pripovetku.
Poznanstvo između Anjute i Dostojevskog preraslo je u ljubavni roman. Dostojevski je bio očaran njenom lepotom i umom, koji je bio potpuno van tokova zanimanja tadašnjih ruskih djevočki, ali u njega se, a da on to nije ni znao zaljubila Sonječka, kojoj je tada bilo 15 godina. Poznavala je vec dobro razne oblasti matematike; trigonometriju je savladala potpuno sama. Veliki pisac je zamolio Anjutu da se uda za njega. Sofija je neizmerno patila zbog toga, jer je bila ubeđena da je Dostojevski morao čekati samo nju, i njome se oženiti. Anjuta ga je odbila, ne zato što ga nije volela, već zbog svojih ideja o životu i borbi ruskih devojaka za emancipaciju u kojoj se nije smelo preterano davati osećanjima na volju. Sigurno je da se i njeno oduševljenje Dostojevskim vremenom bilo nešto izmenilo, posto on nije mogao da se prilagodi okolini. Anjuta i Sofija upoznaju mladog i pametnog beloruskog plemića Vladimira Onufrijeviča-Kovaljevskog koji je imao iste poglede na život kao i one. Njegovo srce osvaja mlada Sonječka, sitna lica, vedra, sjajnih lepih očiju. Njeno znanje matematike već je prevazilazilo uobičajene okvire u to doba u Rusiji. Kovaljevski i Sofija se ubrzo uzimaju i sele se u Petrograd. Zaneti svojim idejama, oni su malo mislili na brak, a vise na lično usavršavanje. Sofija je u Petrogradu krišom slušala predavanja iz raznih oblasti, što medicine, što fizike i matematike. Medicina je bila potrebna narodu, a ljubav ju je vukla fizici i matematici. Ocenivši da u Petrogradu ne može ništa postići odlazi sa Anjutom i mužem u inostranstvo. Kovaljevski se zainteresovao za geologiju i smestio se u Beču, dok je Sofija otišla u Hajdelberg da studira fiziku i matematiku. Čuveni fizičar Kirhof dočekao je nepoverljivo mladu i lepu Ruskinju, koja se interesovala za nauku. Ipak, Sofija je uspela da izdejstvuje dozvolu za slušanje predavanja kod Kenigsberga, Kirhofa, Diboa-Remona, kao i da radi u laboratoriji hemičara Bunzena. Anjuta je za to vreme bila u Parizu, gde se udala za poznatog revolucionara Viktora Zaklara, jednog od vodećih ljudi pariske komune.
I pored Kenigsbergovog poznavanja eliptičkih funkcija, u to vreme Karl Vajerstras je bio neprikosnoveni vladar analitičara i najbolji predavač matemetike uopšte. Ambiciozna Sofija je ubrzo postala njegov student. Ženama nije bio dozvoljen pristup na berlinski univerzitet pa je Vajerstras podučavao Sofiju od 1870. sve do 1874. godine, i njihovo prijateljstvo je daleko prevazišlo uobičajene odnose studenta i profesora. Vajerstras je veoma brzo shvatio da je Kovaljevska rođeni matematicar i da treba sva da se posveti matematici. Bilo mu je nejasno gde da u svemu tome smesti njenog muža koji nije bio zanemarljiva figura. Ali Sofija nije potpuno zanemarivala svog muža. Ona ga je cenila i volela, ma koliko da su u početku svoje sentimentalne odnose stavljali u daleku pozadinu. U najtežim danima Komune Sofija i njen muž Vladimir odlaze u Pariz da potraže Anjutu. Nailaze na opsednut grad u koji se uvlače kao pustolovi. Anjuta je pronašla sebe, a Sofija je oduševljena idejama Komune. Na žalost znali su da su revolucionarima odbrojani dani i Sofija se vraća u Pariz da nastavi rad. Bile su to sretne godine i za Vajerstrasa, jer je pored svoje mlade prijateljice i sam proživljavao svoju drugu mladost. Izuzetnim radom pod naslovom "Prilog teoriji diferencijalnih jednačina u parcijalnim izvodima" Kovaljevska je oduševila naučne krugove, a na predlog Vajerstrasa, Getingerski univerzitet joj je dodelio doktorsku diplomu 1874. godine. Iako je ispoljila nesumnjiv matematički talenat, Sofija Kovaljevska nije mogla nigde pronaći odgovarajuće mesto. Htela ne htela, bila je predodređena za patnju i tugu. Posle teških godina učenja supružnici su se vratili u Petrograd, gde se neprekidno kreću u krugovima vodećih intelektualaca, poznatih pisaca i naučnika. Pošto se nije mogla baviti matematikom Sofija se prepustila svojoj drugoj ljubavi - pisanju. Počela je da sarađuje u listu Novo vreme, pišući popularne članke o raznim problemima nauke kao i racenzije na pozorišne predstave. S Vajerstrasom je prekinula svaku korespodenciju, bez ikakvog objašnjenja, hirovito, ženski.
Stari matematicar je bio žalostan zbog toga, plašeći se da mlada dama najbolje godine za naučni rad ne protraći uludo, u mondemskim krugovima, u preznim razgovorima. Supružnici su tražili posao ali bez uspeha. 1878. godine rodila im se ćerka zvana Fula. Porođaj je bio izuzetno težak i posle pola godine provedene u postelji Sofija se jedva podigla, ali joj je srce bilo ozbiljno oštećeno.
Kako je vreme prolazilo, Sofija je sve više shvatala ispraznost svog života. Matematika ju je ponovo privlačila neodoljivom magnetskom snagom. Napokon, ona u proleće 1881. definitivno odlazi u Berlin, Vajerstrasu. Veliki matematicar se nije ljutio na svoju najbolju učenicu, on ju je primio u kuću kao člana porodice. Kovaljevska se prihvatila napornog rada. Bila je izabrana i za člana pariskog društva matematičara. Smrt muža Vladimira te iste godine pogađa je teže nego što se moglo misliti.
Zahvaljujući nesebičnosti švedskog matematičara Geste Miteg-Leflera, Sofija je napokon dobila mesto na Stokholskom univerzitetu. Bio je to istorijski datum za sve žene sveta, prva žena predavač na univerzitetu. Sofija je bila izuzetan profesor, njeni studenti su je mnogo voleli. Ona radi na mnogim pitanjima matematike, kao i u redakciji časopisa Acta mathematica. Sama piše svoju prvu knjigu, Uspomene iz detinjstva, koja je prevedena na mnoge evropske jezike i dočekana veoma pozitivnim kritikama. Njena slava je u stalnom usponu. Naporno radi na problemu četvrtog integrala, kako bi mogla da završi svoj krunski rad o obrtanju tela okočvrste tačke. Za taj rad pariska akademija joj je 6.12.1888. godine dodelila čuvenu Bordinovu nagradu. U jednom pismu starom prijatelju Mitag-Lefleru, tih godina Sofija piše: "Sa svih strana mi pišu pozdravna pisma, a ja se, čudnom ironijom sudbine, još nikad nisam osećala toliko nesretna kao sada. Nesretna kao pas!"
Otkuda tolika nesreća i gorčina u životu tako divne žene!? Ona je bolovala za Rusijom, gde nije mogla dobiti posao. Ipak 7.11.1889. godine, opet kao prva žena, biva izabrana za dopisnog člana Imperatorske akademije u Petrogradu. Ali, i pored tog velikog priznanja, nije mogla dobiti mesto nigde na ruskim visokim školama. U međuvremenu je napisala još jednu knjigu, Teško pobeđenima. Njena dela su prevedena na švedski. No ona sve dublje tone u tugu i očaj, kao da je sama prizvala smrt. A smrt u švedskoj ne treba mnogo zvati, iskusio je to Dekart. Prehladivši se, dobila je gnojno zapaljenje pluća, a to njeno slabo srce nije moglo izdržati. Umrla je u najboljim godinama za matematički rad, u svojoj 41. godini 29. januara 1891. Prva biografija ove izuzetne žene nastala je takođe izvan Rusije, a napisao ju je njen prijatelj, matematičar Gesta Mitag-Lefler. U istoriji matematike ostavila je trag koji s ne može izbrisati.

Priredila: Tatjana Davidović

EZRA POUND 1885-1972

USRED II svetskog rata Pound je u Americi bio optužen za veleizdeaju zato što je živeći u Italiji podržavao Musolinija i vodio svoju osobnu anti-američku propagandu preko radija. Američka vojska ga je uhapsila u Italiji 1945. godine. Nakon što su ga američki lekari proglasili duševno bolesnim, premešten je na psihijatrijski odel bolnice sv.Elizabete u Washingtonu gde je zatočen dvanaest godina; četvrtinu svog radnog vremena proveo je kao zatvorenik. Složeno pitanje odgovornosti genijalnog i manijakalnog uma koji je dugi niz godina strastveno razvijao uglavnom ekonomske teorije o spasavanju Evrope od kapitalizma i postao zagrižen i fanatičan protivnik vlastite zemlje, od koje se otuđio kroz duge decenije samoizgnanstva - dovelo je do bezbrojnih vatrenih diskusija i sporova među njegovim savremenicima.
U tom svetlu valja shvatiti apologenski ton Elitova eseja o Poundu objavljenog u jesen 1946. u časopisu Poetry: "Pišući o Poundu sada, moramo odmah priznati svoj golemi osobni dug. Svoje sam rane pesme držao u ladici od 1911. do 1915. - osim kratkog razdoblja u kojem je Conrad Aiken bezuspešno nastojao da ih nekom proda u Londonu. Pounda sam upoznao preko Aikena, 1915. Rezultat: Prufrock je objavljen u časopisu Poetry leta iste godine, a zahvaljujući Poudovim nastojanjima Egoist Press je odštampala moju prvu knjigu pesama 1917. godine.
Pound je tada živeo u malom mračnom stanu u Kensingtonu. U najvećoj sobi je kuvao pod umetnim svetlom; u najsvetlijoj, ali najmanjoj sobi, nespretnog trouglastog oblika, radio je i primao posete. Tamo je živeo sve dok se, 1922., nije preselio u Pariz...
TO je razdoblje u kojem je Pound izvršio odlučan uticaj na američku i englesku poeziju, premda je on najviše uticao na pesnike mlađe generacije koji ga najčešće nisu lično poznavali, a mnogi možda nisu bili ni svesni toga koliko je taj uticaj jak. "U London je Pound došao 1908. godine završivši studije romanskih jezika i imao je kratkotrajnu karijeru sveučilišnog nastavnika. U Londonu se sprijateljio sa Eliotom, proklamirao imažizam i vorticizam, pomagao i ohrabrivao mlade pisce, delovao kao kritičar. Nakon Londona i Pariza nastanio se u Rappalu gde ga je zatekao rat. U starosti se opet vratio u Italiju i živeo pretežno u Veneciji gde je i umro.
POUND je postao vođa pesničke avangarde nakon objavljivanja zbirke pesama Personae (lat. za glumačku masku) i Exultations (zanos), obe 1909. godine. Te dve zbirke je odštampao uz druge pesme opet pod naslovom Personae 1926. Zbirku Lustra izdao je 1916., Cathaj (Kitaj) 1915.

Iz knjige "Zlatna knjiga americke poezije" Antun Šoljan
Pripremila: Natalija Marković

PRIČA O ROBERTI GREGORI

ROBERTA GREGORI piše i crta stripove od kada zna za sebe, pošto je njen otac, Robert Gregori crtao strip o Paji Patku za Diznija dok je ona rasla. Dok je bila
vrlo mlada, dodavala je oblačiće sa tekstom iznad glava pasa, mačaka i konja koje je crtala, da bi posle od toga pravila stripove i prodavala ih članovima porodice. U srednjoj školi je nacrtala stotine strana stripova i možda je bila prva koja je stvorila čudan lik u stripu, u 1969. godini, premda su ostaci tih stripova isuviše zastrašujući da bi ih sada pokazala bilo kome! Kako god, shvatila je da su stripovi koje je stvarala isuviše uvrnuti da bi bilo koga, sem nje same, interesovali.
KADA je upisala studije, ženski pokret je bio u začetku i ona je probala mnogo različitih stilova u studentskim humorističkim novinama, pre no što je stvorila feministički strip 1974. godine. Svoju prvu priču prodala je iste godine Vimens Komiksu, i iako taj rad nije bio toliko dobar oni su grcali za novim, pa je njena karijera u undergroundu počela. Proširila je Feminist Funnies strip u Dynamite Damsels, koji je sama izdavala tokom 1976. postajući na taj način prva žena od Džojs Farmer i Lin Cevil iz Neni gout produkcije koja je sama bila svoj izdavač. Pod njihovim imenom i ona je nekoliko puta objavljivala, Tits and Clits, i jos nekoliko puta u Vimmens Comix tokom 70-ih i kada se pojavio gej strip 1980., objavljivala je u skoro svakoj svesci, pošto je urednik Kruz želeo da i žene autori budu zastupljeni, a u to vreme ih je bilo samo nekoliko.
SREDINOM 80-ih započela je rad na Winging it, koji je bio vrlo ambiciozan projekat, i na Sheila and the Unicorn, koje je objavila 1988. Preselila se u Sijetl u 1989. radila za Fantha graphics Books, dok je radeći na materijalu Roberta Cramba stvorila priču koja je prerasla u prvo izdanje Naughty bits, "Crazy Bitches". U to vreme pokrenula je i Artistic Licentiousness. Prvu svesku dali su Starhead Comix, ali je preostale dve sveske izdala sama u 1994. i 1997. Serije tromesečnika Naughty Bits, raspojasale su Butchy Bitch (i kasnije Bitchy Butch) i stvorile neočekivan svet u tromesečnim nedeljnim izdanjima, kao i lutku koja se više ne može nabaviti. Roberta je prezauzeta, iako je izgubila nit svih projekata u koje je bila uključena: Bitchy Bitch se prevodi na nemački i uskoro na kineski i švedski. Robertina skromna karijera odvela je na takva mesta kao sto su Saravak, Singapur, Helsinki i Portugal, dok je i dalje zauzeta istim načinom razmišljanja koje ne želi da promeni. Živi u Sijetlu, država Vašington, u raskošno nameštenom podrumu koji deli sa svojom stidljivom ali neodoljivom macom Muffu.
U 1976., Roberta je bila među prvim ženama koje su same izdavale stripove. Dynamita Damsels, koji se prodavao za 1 dolar. Pokrenula je "Frieda the Feminist" koji je inspirisan Robertinim životnim iskustvom u feminističkim i lezbejskim pokretima. Iako se mnogo toga promenilo od tog vremena, jaka veza između tema korišćenih u ovom stripu i izdanja na kojima Roberta trenutno radi pokazuju da se stvari nisu baš toliko promenile koliko bismo nekada predpostavili da jesu.
U 1988., Roberta je izdala jedan od dva dela epskog Winging It, nazvanom "Grafičkim romanom 90.-ih". Na 156 strana, u priči o Lupe Contreras i anđelima, demonima i vanzemaljskim bićima, junakinja se susreće i istražuje pitanja smrti, duhovnosti i seksualnosti. Ovaj strip izlazi vec skoro 10 godina nakon pojavljivanja prve sveske i, sudeći po tome da je Roberta obnovila rad na drugom delu ovog grafickog romana koji ce biti publikovan u budućnosti, nećemo morati da čekamo sledecih 10 godina da bismo videli nastavak priče.
ROBERTA je takođe izdala i seriju jednoroga u 1998., rezultat svog pristupa pisanja jednostavnog stripa na tri table (panel?). To je preraslo u pravu priču koja ima početak, sredinu i kraj, pa je taj strip objavila kao posebno izdanje (suvišno je napomenuti da taj strip nije uspeo da se objavi ni u jednim novinama, bez obzira koliko su to njeni roditelji želeli).
ARTISTIC Licentiousness je objavio Robertin strip za odrasle u tri dela, o seksualnom životu stvarnih odraslih ljudi. Prvi broj izašao je u junu 1991. u Starhead C., a Roberta je izdavala još seriju druga dva broja u junu 1994. i januaru 1997., da napomenemo, vredno poštovanja, u svojoj sopstvenoj štampi "Comix Bitch". Takođe je učestvovala u antologijama od 70-ih do danas.

Iz Strip Magazina: "Patagonija 8-9 Zone F"
Pripremila: Natalija Markovic

FEMINIZAM I POLNO ZASNOVANO NASILJE

FEMINIZAM se opisuje kao teorija i praksa koja polazeći od načela jednako-vrednosti muškaraca i žena, stvara ideologiju društvene promene sa ciljem poništenja ekonomske, društvene i političke diskriminacije žena i drugih opresiranih drustvenih grupa. Feminističke teoretske perspektive i shvatanja o prirodi i razlozima postojanja represije nad ženama, vrsti političkih strategija za postizanje društvenih promena, kao i u pogledu analize prirode i domena poželjnih promena su različiti. Zbog toga je feminizam višeznačni pojam i može se opisati kao opšta feministička teorija i zagovaranje ženskih prava. Postoje razni feminizmi: liberalni, marksistički, radikalni, socijalistički, psihoanalitički feminizam, postmoderni feminizam i feminizam trećeg sveta. Sve te razne tendencije i pravci su pre međusobno osnažujući nego suprotstavljeni. Manje-više sve feministkinje vide žensko iskustvo kao centralno za bilo koju teoretsku analizu i političku strategiju.
KAO filozofska analiza ideje roda i značenje polnih razlika, feministička teorija kritički vrednuje i objašnjava razloge društvene realnosti polno zasnovane diskriminacije, eksploatacije, nasilja i represije. Feministička teorija preispituje i analizira polne predrasude tradicionalne teorije i zahteva da se ta kritika radikalno transformiše u epistemološki okvir. Liberalne feministkinje stavljaju težište na jednakost prava i mogućnost žena da učestvuju u glavnoj društvenoj struji zbivanja. Radikalne feministkinje imaju za centar pažnje biologiju, a lezbejske feministkinje se usresređuju na prisilnu heteroseksualnost. Sve ispituju problematiku kako se patrijarhat manifestuje i održava. Od nedavno feminističke teorije naglašavale su jedinstvo različitosti ženskog iskustva i znanja. Postmoderne feministkinje razmatraju zategnutost između tih isključujućih teorija i odbacivanja determinisanosti stabilnih kategorija.
ZAGOVORNICE ženskih ljudskih prava identifikovale su ženska ljudska prava kao posebnu, odvojenu kategoriju zato što su, međunarodni pravni instrumenti koji treba da ih štite, stvoreni od strane muškaraca u muško orjentisanom svetu tako da ne sadrže mogućnost tumačenja na polno senzibilan način, i ne daju prava rešenja na specifična ženska iskustva diskriminacije i nepravde. Kada govore o ženama, zagovornice ženskih ljudskih prava stavljaju akcenat na različitostima između žena, koje se baziraju na njihovoj nacionalnoj pripadnosti, klasi, seksualnoj orjentaciji i drugim faktorima.
NASILJE prema ženama ili polno zasnovano nasilje (gender based violence) je pojam koji se odnosi na nasilje koje se najčešće, ako ne i potpuno ekskluzivno dešava ženama. Silovanje, seksualni delikt, domaće nasilje, prinudna prostitucija i sex traffiking su među formama nasilja koje se najizrazitije vrše od strane muškaraca kao počinioca, prema ženama kao žrtvama. Nasilje prema ženama često je kombinovano sa verovanjem da su žrtve prema kojima je ono upravljano, same nekako krive. Otkrivanje žrtava, minimizira ulogu i odgovornost ucinioca i države, stavljajuci umesto toga težište na ponašanje žrtve. Stav feministkinja je da nasilje prema ženama predstavlja glavni mehanizam odražavanja nejednakosti društvene moći između muškaraca i žena i odražavanja žena u podređenom položaju. Štaviše, nasilje prema ženama je deo šireg sistema institucionalne i ideološke dominacije. Nasiljem se kako pojedinac, tako i žena uopšte, drže u svojim restriktivno, od strane muškarca zadatim ulogama i ponašanjima. Time se takođe kontroliše ženska seksualnost i reproduktivne sposobnosti.
SEKSIZAM je diskriminacija ili predrasuda protiv ljudi na osnovu njihovog pola ili roda. Pojam se posebno koristi da označi diskriminaciju prema ženama. Pojam seksizam je stvoren šezdesetih godina da bi kritički opisalo ponašanje i prakse prema ženama kroz analogiju sa rasizmom. Istraživanja pokazuju da su sve osobine koje se smatraju muškim mnogo vise vrednuju i da se uzimaju kao norme, dok se ženske karakteristike i osobine obezvredjuju ili se smatraju nekakvim odstupanjem. Nejednaka društvena percepcija muškaraca i žena doprinosi odražavanju seksizma kao moćnog sredstva oblikovanja društva.

Literatura: Dr. Zorica Mršević
"Ženska prava u međunarodom pravu"
Priredila: Natalija Marković

EGZISTENCIJALIZAM

EGZISTENCIJALIZAM, filozofsko učenje koje u središte bavljenja stavlja promišljanje, raspravu i prikazivanje smisla ljudskog postojanja. Egzistencijalisticka filozofija tvrdi da postojanje i život čoveka (njegova egzistencija) predhode njegovoj biti (suštini, esenciji). Egzistencijalizam se razvija od kasnih 20-ih godina. Razlikuje se: 1) pred-egzistencijalizam severnjačke filozofije Kjerkegora, Ničea i ekspresionističke umetnosti na početku XX veka 2) nemački egzistencijalizam svojstven za kritiku i reviziju tradicionalne metafizike bitka formulisan u Hajdigerovom delu 3) francuski egzistencijalizam Sartra, Kamija, Simon de Bovoar i Merlo-Pontija, koji je teorija smisla ljudskog postojanja i otuđenja u moderno doba, a istovremeno je poetička osnova književne i umetničke produkcije.
EKSPRESIONISTICKO slikarstvo nemačke grupe Most (Brucke, 1905-13) nagovestilo je egzistencijalizam u slikarstvu. Ono prikazuje teskobu, mučninu, traumu, odsustvo smisla i ishodišta ljudskog bića deformacijom ljudske figure u slikarstvu i simboličkom upotrebom boja u izražavanju psiholoških i duhovnih stanja. Apstraktni ekspresionizam, lirska apstrakcija i enformel u pravom smislu su "egzistencijalističke umetnosti" jer su duhom vremena, značenjima i vrednostima povezane sa egzistencijalističkom filozofijom. Za aspektni ekpresionalizam, lirsku apstrakciju i enformel površina slike nije ekran za projekciju fantazija ili predstave sveta, vec mesto na kome umetnik ostavlja trag svog egzistencijalnog bivanja i činjenja u svetu. Slikarsko platno postaje mapa tragova (puteva) ljudskog direktnog izražavanja kroz gest, boju, formu, materijal. Bit umetnickog dela nije u njegovoj materijalnoj strukturi i pojavnosti, vec u tome sto ono dokumentuje dramu ljudskog bića.
TERMIN egzistencijalno se povezuje sa radovima neodade, fluksusa, body arta, performansa, ali ona nema kontekstualne relacije sa egzistencijalnom filozofijom, vec sa prikazivanjem i pokazivanjem ponašanja i delovanja sa specifičnim i konkretnim aspektima ljudskog ponašanja i postojanjem u prirodi, društvu, kulturi i umetnosti. Egzistencija umetnika i saučesnika u događajima umetnosti postala je umetnicko delo kome vise nisu potrebni posrednici. Steći iskustvo o umetničkom delu ili umetnosti neznači da ono pasivno deluje na posmatrača koji ga percipira i čita, već da učesnici događaja (od umetnika do publike) umetnost žive, prisvajaju, grade, razaraju i razumevaju.

Literatura: Miško Šuvakovic
"Pojmovnik moderne i postmoderne likovne umetnosti i teorije posle 1950."
Priredila: Natalija Marković

DREVNA I NOVA KULTURA

BEZ obzira na onaj beznačajan pokušaj da se kulturi prida preterana
važnost sigurno je da joj je uvek posvećivana pažnja. Nije bezuslovno morala da se naziva kulturom, kao što se i nije
nazivala. Može se negovati priroda, materija, ljudska sposobnost, talenat, znanje i samo se oni mogu negovati. Duh se ne moze negovati jer je duh onaj koji neguje. Kultura je intenzivno negovanje materijalne prirode. Međutim, drevno doba nije znalo za kulturu u ovom smislu, jer nije pridavalo samostalno značenje negovanju isto kao ni drugim delatnostima koje su se odnosile samo na materijalnu prirodu. U drevnom dobu materijalna priroda nije odvajana od duhovne stvarnosti i njih dve nisu bile gledane odvojeno; kada je negovana priroda, negovanje je bilo zavisno od duhovne stvarnosti. Kulturi kao samostalnom principu nije bio davan nikakav smisao.
U novije vreme se kaze da je kultura stvaralačka ideja nezavisno od čoveka, ideja koja određuje način života, običaje, društvene forme, sredstva, predmete, odozgo isključivo isto na tako suveren način kao i u umetnosti, pravo, zakone i shvatanja sveta - čak: duh, i tako je u novije vreme kultura podignuta na autonomni princip koji formira bivstvo. Istorijski čovek isto kao i predistorijski polagao je veliku pažnju podizanju svog životnog nivoa. I dok je usavršavanje spoljašnjosti dostiglo veoma visok stepen, čovek ne samo da se nije promenio, nego se srozavao na upadljiv način. Visoke moralne teorije etike čoveka neće se zaštititi od gotovo sasvim bezvrednog moralnog života.
DANAS se kulturom naziva visok duhovni nivo, moral, religija, poredak, odnegovan ukus, intenzivno bivstvo, uzvišeni zahtevi, idealitet modernog čoveka koji on pothranjuje prema sebi samom.
KULTURA koju moderan čovek imenuje i drži za takvu nije intenzivno negovanje, nego idealitet koji je iznad života i koji ne dotiče život. Realizacija nema mogućnosti. Na jednoj strani apstraktan idealitet, na drugoj ogrubela materijalna praksa ne nalazi vezu, jer čovek novog doba ne živi u duhu ujedinjujuće ljubavi, nego u svome JA.
ISTORIJSKI čovek, naročito čovek novog doba živi u zabludi da on sam mora da stvori za sebe duh intenzivnog negovanja, da sam mora da utvrdi cilj, da sam sebi ostvari nivo, da ideje sam mora da izmisli. Ovaj pronađeni duh zatim naziva kulturom. Apsurd se sastoji u tome da on ne zna da duh intenzivnog negovanja postoji od početka poput objavljenja, i ako ga sve te knjige ne bi sačuvale u pisanom obliku, sačuvalo bi ga neizmenjeno i nepromenljivo uverenje ljudske duše. Sta treba činiti, kakvu delatnost treba nastaviti, kakav nivo treba odžati, kakve ideje ostvariti, to odvajkada zna duh ljubavi koji živi u čoveku. I kada je istorijski čovek umesto zakona univerzalnog duha stavio volju sopstvenog JA, zaista je i pokvario duh. Sile ne služe za pronalaženje novog duha, nego za ostvarivanje večnog i univerzalnog duha. Ovaj večiti i univerzalni duh čuva baština, koja je od samog začetka postojala, postoji i postojaće u svakom narodu u obliku objavljenja. Kultura, dakle, nije pronalazak nekog duha koji nigde nije postojao, isticanje nekog nivoa, stvaranje cilja, nego realizacija duha sačuvanog u baštini.
NISMO li jos uvek naviknuti da svet tumačimo prema našim potrebama ili prema predstavama koje nama gode i odgovaraju? U pitanju je čovekova nezrelost za čin susreta ne samo sa našim unutrasnjim bićima, nego i sa pripadnicima vlastite vrste. Mi primećujemo osobe koje su nama slične po načinu rezonovanja određenih situacija ili po fizičkom podudaranju. Kada bi zamislili svet koji se iznenada stvara ni iz čega, začepili uši i slušali - jedino što bi čuli bila bi tišina, a tek kasnije bi mogli čuti poneki zvuk koji dolazi iz te tišine. Kada bi nastavili igru videli bi svetlost i oblike koji dopiru do nas slično vibracijama koje se protežu iz prostora. Baš ovakvim pojmovima se opire naša logika, zato što nam uobičajeno rasuđivanje govori da ne možemo dobiti nešto iz ničega. U takvim trenucima, mi mislimo da stvari koje su bile ovde, proizvode stvari koje su sada tu. Međutim, kada bi na to gledali drugačije (obratno), svet bi počinjao sada, umesto u prošlosti, tj. prošlost je vrsta odjeka koji sve više slabi u pamćenju.
MODERAN duh, kao što se danas kaže, nije egzistencijalan, što je samo druga reč za to da je on beznačajaan i bez duha i bezličan i prazan i nerealizovan. Ljudi novog doba, a naročito tzv. stvaraoci kulture, moralisti, profesori, naučnici, sveštenici, državnici, svi su oni ubeđeni da žive uzvišenim životom i ne primećuju da ne realizuju ništa od one duhovnosti koju objavljuju. Čista "kultura" - idealitet, visoko brbljanje, bez sadržaja, nastala na nepostojeći zahtev, u interesu nepostojećeg cilja, na iluzornom nivou, nema nikakve veze sa stvarnim čovekovim bivstvom, niti je imala niti će imati.

Literatura: Bela Hamvaš
"Scientia Sacra" (Duhovna baština drevnog čovečanstva) - treća knjiga "Kult i kultura"
Priredila redakcija Post bg-vibe