BEZ obzira na onaj beznačajan pokušaj da se kulturi prida preterana
važnost sigurno je da joj je uvek posvećivana pažnja. Nije bezuslovno morala da se naziva kulturom, kao što se i nije
nazivala. Može se negovati priroda, materija, ljudska sposobnost, talenat, znanje i samo se oni mogu negovati. Duh se ne moze negovati jer je duh onaj koji neguje. Kultura je intenzivno negovanje materijalne prirode. Međutim, drevno doba nije znalo za kulturu u ovom smislu, jer nije pridavalo samostalno značenje negovanju isto kao ni drugim delatnostima koje su se odnosile samo na materijalnu prirodu. U drevnom dobu materijalna priroda nije odvajana od duhovne stvarnosti i njih dve nisu bile gledane odvojeno; kada je negovana priroda, negovanje je bilo zavisno od duhovne stvarnosti. Kulturi kao samostalnom principu nije bio davan nikakav smisao.
U novije vreme se kaze da je kultura stvaralačka ideja nezavisno od čoveka, ideja koja određuje način života, običaje, društvene forme, sredstva, predmete, odozgo isključivo isto na tako suveren način kao i u umetnosti, pravo, zakone i shvatanja sveta - čak: duh, i tako je u novije vreme kultura podignuta na autonomni princip koji formira bivstvo. Istorijski čovek isto kao i predistorijski polagao je veliku pažnju podizanju svog životnog nivoa. I dok je usavršavanje spoljašnjosti dostiglo veoma visok stepen, čovek ne samo da se nije promenio, nego se srozavao na upadljiv način. Visoke moralne teorije etike čoveka neće se zaštititi od gotovo sasvim bezvrednog moralnog života.
DANAS se kulturom naziva visok duhovni nivo, moral, religija, poredak, odnegovan ukus, intenzivno bivstvo, uzvišeni zahtevi, idealitet modernog čoveka koji on pothranjuje prema sebi samom.
KULTURA koju moderan čovek imenuje i drži za takvu nije intenzivno negovanje, nego idealitet koji je iznad života i koji ne dotiče život. Realizacija nema mogućnosti. Na jednoj strani apstraktan idealitet, na drugoj ogrubela materijalna praksa ne nalazi vezu, jer čovek novog doba ne živi u duhu ujedinjujuće ljubavi, nego u svome JA.
ISTORIJSKI čovek, naročito čovek novog doba živi u zabludi da on sam mora da stvori za sebe duh intenzivnog negovanja, da sam mora da utvrdi cilj, da sam sebi ostvari nivo, da ideje sam mora da izmisli. Ovaj pronađeni duh zatim naziva kulturom. Apsurd se sastoji u tome da on ne zna da duh intenzivnog negovanja postoji od početka poput objavljenja, i ako ga sve te knjige ne bi sačuvale u pisanom obliku, sačuvalo bi ga neizmenjeno i nepromenljivo uverenje ljudske duše. Sta treba činiti, kakvu delatnost treba nastaviti, kakav nivo treba odžati, kakve ideje ostvariti, to odvajkada zna duh ljubavi koji živi u čoveku. I kada je istorijski čovek umesto zakona univerzalnog duha stavio volju sopstvenog JA, zaista je i pokvario duh. Sile ne služe za pronalaženje novog duha, nego za ostvarivanje večnog i univerzalnog duha. Ovaj večiti i univerzalni duh čuva baština, koja je od samog začetka postojala, postoji i postojaće u svakom narodu u obliku objavljenja. Kultura, dakle, nije pronalazak nekog duha koji nigde nije postojao, isticanje nekog nivoa, stvaranje cilja, nego realizacija duha sačuvanog u baštini.
NISMO li jos uvek naviknuti da svet tumačimo prema našim potrebama ili prema predstavama koje nama gode i odgovaraju? U pitanju je čovekova nezrelost za čin susreta ne samo sa našim unutrasnjim bićima, nego i sa pripadnicima vlastite vrste. Mi primećujemo osobe koje su nama slične po načinu rezonovanja određenih situacija ili po fizičkom podudaranju. Kada bi zamislili svet koji se iznenada stvara ni iz čega, začepili uši i slušali - jedino što bi čuli bila bi tišina, a tek kasnije bi mogli čuti poneki zvuk koji dolazi iz te tišine. Kada bi nastavili igru videli bi svetlost i oblike koji dopiru do nas slično vibracijama koje se protežu iz prostora. Baš ovakvim pojmovima se opire naša logika, zato što nam uobičajeno rasuđivanje govori da ne možemo dobiti nešto iz ničega. U takvim trenucima, mi mislimo da stvari koje su bile ovde, proizvode stvari koje su sada tu. Međutim, kada bi na to gledali drugačije (obratno), svet bi počinjao sada, umesto u prošlosti, tj. prošlost je vrsta odjeka koji sve više slabi u pamćenju.
MODERAN duh, kao što se danas kaže, nije egzistencijalan, što je samo druga reč za to da je on beznačajaan i bez duha i bezličan i prazan i nerealizovan. Ljudi novog doba, a naročito tzv. stvaraoci kulture, moralisti, profesori, naučnici, sveštenici, državnici, svi su oni ubeđeni da žive uzvišenim životom i ne primećuju da ne realizuju ništa od one duhovnosti koju objavljuju. Čista "kultura" - idealitet, visoko brbljanje, bez sadržaja, nastala na nepostojeći zahtev, u interesu nepostojećeg cilja, na iluzornom nivou, nema nikakve veze sa stvarnim čovekovim bivstvom, niti je imala niti će imati.
Literatura: Bela Hamvaš
"Scientia Sacra" (Duhovna baština drevnog čovečanstva) - treća knjiga "Kult i kultura"
Priredila redakcija Post bg-vibe
važnost sigurno je da joj je uvek posvećivana pažnja. Nije bezuslovno morala da se naziva kulturom, kao što se i nije
nazivala. Može se negovati priroda, materija, ljudska sposobnost, talenat, znanje i samo se oni mogu negovati. Duh se ne moze negovati jer je duh onaj koji neguje. Kultura je intenzivno negovanje materijalne prirode. Međutim, drevno doba nije znalo za kulturu u ovom smislu, jer nije pridavalo samostalno značenje negovanju isto kao ni drugim delatnostima koje su se odnosile samo na materijalnu prirodu. U drevnom dobu materijalna priroda nije odvajana od duhovne stvarnosti i njih dve nisu bile gledane odvojeno; kada je negovana priroda, negovanje je bilo zavisno od duhovne stvarnosti. Kulturi kao samostalnom principu nije bio davan nikakav smisao.
U novije vreme se kaze da je kultura stvaralačka ideja nezavisno od čoveka, ideja koja određuje način života, običaje, društvene forme, sredstva, predmete, odozgo isključivo isto na tako suveren način kao i u umetnosti, pravo, zakone i shvatanja sveta - čak: duh, i tako je u novije vreme kultura podignuta na autonomni princip koji formira bivstvo. Istorijski čovek isto kao i predistorijski polagao je veliku pažnju podizanju svog životnog nivoa. I dok je usavršavanje spoljašnjosti dostiglo veoma visok stepen, čovek ne samo da se nije promenio, nego se srozavao na upadljiv način. Visoke moralne teorije etike čoveka neće se zaštititi od gotovo sasvim bezvrednog moralnog života.
DANAS se kulturom naziva visok duhovni nivo, moral, religija, poredak, odnegovan ukus, intenzivno bivstvo, uzvišeni zahtevi, idealitet modernog čoveka koji on pothranjuje prema sebi samom.
KULTURA koju moderan čovek imenuje i drži za takvu nije intenzivno negovanje, nego idealitet koji je iznad života i koji ne dotiče život. Realizacija nema mogućnosti. Na jednoj strani apstraktan idealitet, na drugoj ogrubela materijalna praksa ne nalazi vezu, jer čovek novog doba ne živi u duhu ujedinjujuće ljubavi, nego u svome JA.
ISTORIJSKI čovek, naročito čovek novog doba živi u zabludi da on sam mora da stvori za sebe duh intenzivnog negovanja, da sam mora da utvrdi cilj, da sam sebi ostvari nivo, da ideje sam mora da izmisli. Ovaj pronađeni duh zatim naziva kulturom. Apsurd se sastoji u tome da on ne zna da duh intenzivnog negovanja postoji od početka poput objavljenja, i ako ga sve te knjige ne bi sačuvale u pisanom obliku, sačuvalo bi ga neizmenjeno i nepromenljivo uverenje ljudske duše. Sta treba činiti, kakvu delatnost treba nastaviti, kakav nivo treba odžati, kakve ideje ostvariti, to odvajkada zna duh ljubavi koji živi u čoveku. I kada je istorijski čovek umesto zakona univerzalnog duha stavio volju sopstvenog JA, zaista je i pokvario duh. Sile ne služe za pronalaženje novog duha, nego za ostvarivanje večnog i univerzalnog duha. Ovaj večiti i univerzalni duh čuva baština, koja je od samog začetka postojala, postoji i postojaće u svakom narodu u obliku objavljenja. Kultura, dakle, nije pronalazak nekog duha koji nigde nije postojao, isticanje nekog nivoa, stvaranje cilja, nego realizacija duha sačuvanog u baštini.
NISMO li jos uvek naviknuti da svet tumačimo prema našim potrebama ili prema predstavama koje nama gode i odgovaraju? U pitanju je čovekova nezrelost za čin susreta ne samo sa našim unutrasnjim bićima, nego i sa pripadnicima vlastite vrste. Mi primećujemo osobe koje su nama slične po načinu rezonovanja određenih situacija ili po fizičkom podudaranju. Kada bi zamislili svet koji se iznenada stvara ni iz čega, začepili uši i slušali - jedino što bi čuli bila bi tišina, a tek kasnije bi mogli čuti poneki zvuk koji dolazi iz te tišine. Kada bi nastavili igru videli bi svetlost i oblike koji dopiru do nas slično vibracijama koje se protežu iz prostora. Baš ovakvim pojmovima se opire naša logika, zato što nam uobičajeno rasuđivanje govori da ne možemo dobiti nešto iz ničega. U takvim trenucima, mi mislimo da stvari koje su bile ovde, proizvode stvari koje su sada tu. Međutim, kada bi na to gledali drugačije (obratno), svet bi počinjao sada, umesto u prošlosti, tj. prošlost je vrsta odjeka koji sve više slabi u pamćenju.
MODERAN duh, kao što se danas kaže, nije egzistencijalan, što je samo druga reč za to da je on beznačajaan i bez duha i bezličan i prazan i nerealizovan. Ljudi novog doba, a naročito tzv. stvaraoci kulture, moralisti, profesori, naučnici, sveštenici, državnici, svi su oni ubeđeni da žive uzvišenim životom i ne primećuju da ne realizuju ništa od one duhovnosti koju objavljuju. Čista "kultura" - idealitet, visoko brbljanje, bez sadržaja, nastala na nepostojeći zahtev, u interesu nepostojećeg cilja, na iluzornom nivou, nema nikakve veze sa stvarnim čovekovim bivstvom, niti je imala niti će imati.
Literatura: Bela Hamvaš
"Scientia Sacra" (Duhovna baština drevnog čovečanstva) - treća knjiga "Kult i kultura"
Priredila redakcija Post bg-vibe
No comments:
Post a Comment