Kič i neo-kič su prvo shvaćeni kao jedan psihopatoloski aspekt svakodnevnog života. Gomilanje, groznica, neadekvatnost, osrednjost, beskorisnost ili lažna funkcionalnost su u očima moraliste pojmovi prepuni negativnih konotacija, oni predstavljaju ono što je rđavo, a ako je s druge strane kič stalno prisutan kao i greh, po rečima Egentera, on filozofu sa etičkim preokupacijama izgleda kao predmet izvesne borbe, neka vrsta neophodne evolucije društvenog sveta. Karnoova teorema društvenih proizvoda tvrdi odprilike da kao entropija, količina kiča u globalnom društvu može samo da raste i da je borba bića (umetnika, intelektualca, čoveka od ukusa) protiv kiča uvek lokalna pojava, jedna posebna devijacija koja se s druge strane nadoknađuje povećanim širenjem.
Kič odbacuje svako preterivanje u ovom ili onom smislu: "sladak" ili "opor" on je pristupačan svim džepovima, svakom umu, svakoj svesti. Njegova sveprisutnost i njegov čar stvaraju od njega pravog protivnika askeze, funkcionalističke askeze ili hipertrofije velikog kolekcionara. Ono što je suprotno jednoj krajnosti nije druga krajnost već osrednjost, a samim tim nema ljudskog bića, umetnika, askete ili heroja koji nema nešto od kiča u sebi u onoj meri u kojoj pripada svakodnevnici.
"Umetnost je najveća radost koju čovek sam sebi pruža", kaže Hegel. Ali niko ne može, osim povremeno, da živi u oblacima: odatle proizilazi totalitarizam kiča. Stoga proučavanje tog načina života čija slika pokriva skoro celokupan prostor društvenog života nužno podrazumeva prisustvo određenog vida prevlasti.
To je diktatura kiča koja se nameđe sa vladajuđom klasom. Dihterova teza postaje filozovska teza: ako postoji jedan predmet za bilo koji problem, bilo kakav nesklad, bilo kakav individualni ili kolektivni sukob treba da može biti razrešen pomoću jednog predmeta. Odnosi među ljudima se raspadaju na nivou odnosa između predmeta, razrešavajući sve njihove sukobe na isti način, stvarajući određenu ekologiju ljudi i stvari.
Upravo tu, uloga intelektualca koju ovde predstavlja dizajner, umetnik u službi društva, postaje simbolična. Ako ikom nije dozvoljeno da izbegne osrednjost, ipak u svakom pojedincu a jos više u stvaraocu, postoji težnja za apsolutnim, težnja da se pobegne od otuđenosti većine. Funkcionalisticki dizajn, pošto se osetio odgovornim za svakodnevnu okolinu, mogao je da poveruje da, menjajući tu sredinu, primorava prosečno biće, građanina masovnog društva, da prevaziđe samog sebe.
On je odustao od toga, i značajna je činjenica da je to napuštanje izvesne uloge umetnika koincidiralo sa ideološkim razmimoilaženjima između intelektualaca i političkog društva. Ali, kako je primetio Moren, društvo ne prihvata genija, to znači da ono odbija njegovu prevratničku snagu i da više voli talenat. Tu se ocrtava savremena drama: dizajner može kao pojedinac da nađe svoj smisao i svoju snagu stavljajući se u službu mehanizma manipulisanja masom, on može da bude i stvaralac u oblasti organizacije, marketinga ili reklame, pa čak i apsolutni stvaralac u zakonskim sistemima kojima dominira, u službi društvenog mehanizma koji priznaje da bi ga prevazišao. Ali on nužno mora da odustane od uloge društvenog reformatora da bi se ograničio na ulogu apsolutnog stvaraoca. Estetika Bogova nije za ljude a metastvaralaštvo bogova koji se stavljaju u službu ljudi ostaje ako ne van igre a ono barem po strani.
Kič odbacuje svako preterivanje u ovom ili onom smislu: "sladak" ili "opor" on je pristupačan svim džepovima, svakom umu, svakoj svesti. Njegova sveprisutnost i njegov čar stvaraju od njega pravog protivnika askeze, funkcionalističke askeze ili hipertrofije velikog kolekcionara. Ono što je suprotno jednoj krajnosti nije druga krajnost već osrednjost, a samim tim nema ljudskog bića, umetnika, askete ili heroja koji nema nešto od kiča u sebi u onoj meri u kojoj pripada svakodnevnici.
"Umetnost je najveća radost koju čovek sam sebi pruža", kaže Hegel. Ali niko ne može, osim povremeno, da živi u oblacima: odatle proizilazi totalitarizam kiča. Stoga proučavanje tog načina života čija slika pokriva skoro celokupan prostor društvenog života nužno podrazumeva prisustvo određenog vida prevlasti.
To je diktatura kiča koja se nameđe sa vladajuđom klasom. Dihterova teza postaje filozovska teza: ako postoji jedan predmet za bilo koji problem, bilo kakav nesklad, bilo kakav individualni ili kolektivni sukob treba da može biti razrešen pomoću jednog predmeta. Odnosi među ljudima se raspadaju na nivou odnosa između predmeta, razrešavajući sve njihove sukobe na isti način, stvarajući određenu ekologiju ljudi i stvari.
Upravo tu, uloga intelektualca koju ovde predstavlja dizajner, umetnik u službi društva, postaje simbolična. Ako ikom nije dozvoljeno da izbegne osrednjost, ipak u svakom pojedincu a jos više u stvaraocu, postoji težnja za apsolutnim, težnja da se pobegne od otuđenosti većine. Funkcionalisticki dizajn, pošto se osetio odgovornim za svakodnevnu okolinu, mogao je da poveruje da, menjajući tu sredinu, primorava prosečno biće, građanina masovnog društva, da prevaziđe samog sebe.
On je odustao od toga, i značajna je činjenica da je to napuštanje izvesne uloge umetnika koincidiralo sa ideološkim razmimoilaženjima između intelektualaca i političkog društva. Ali, kako je primetio Moren, društvo ne prihvata genija, to znači da ono odbija njegovu prevratničku snagu i da više voli talenat. Tu se ocrtava savremena drama: dizajner može kao pojedinac da nađe svoj smisao i svoju snagu stavljajući se u službu mehanizma manipulisanja masom, on može da bude i stvaralac u oblasti organizacije, marketinga ili reklame, pa čak i apsolutni stvaralac u zakonskim sistemima kojima dominira, u službi društvenog mehanizma koji priznaje da bi ga prevazišao. Ali on nužno mora da odustane od uloge društvenog reformatora da bi se ograničio na ulogu apsolutnog stvaraoca. Estetika Bogova nije za ljude a metastvaralaštvo bogova koji se stavljaju u službu ljudi ostaje ako ne van igre a ono barem po strani.
Post bg-vibe
Izvod iz knjige Abrahama Mola: "Kič"
Izvod iz knjige Abrahama Mola: "Kič"
