EZRA POUND 1885-1972

USRED II svetskog rata Pound je u Americi bio optužen za veleizdeaju zato što je živeći u Italiji podržavao Musolinija i vodio svoju osobnu anti-američku propagandu preko radija. Američka vojska ga je uhapsila u Italiji 1945. godine. Nakon što su ga američki lekari proglasili duševno bolesnim, premešten je na psihijatrijski odel bolnice sv.Elizabete u Washingtonu gde je zatočen dvanaest godina; četvrtinu svog radnog vremena proveo je kao zatvorenik. Složeno pitanje odgovornosti genijalnog i manijakalnog uma koji je dugi niz godina strastveno razvijao uglavnom ekonomske teorije o spasavanju Evrope od kapitalizma i postao zagrižen i fanatičan protivnik vlastite zemlje, od koje se otuđio kroz duge decenije samoizgnanstva - dovelo je do bezbrojnih vatrenih diskusija i sporova među njegovim savremenicima.
U tom svetlu valja shvatiti apologenski ton Elitova eseja o Poundu objavljenog u jesen 1946. u časopisu Poetry: "Pišući o Poundu sada, moramo odmah priznati svoj golemi osobni dug. Svoje sam rane pesme držao u ladici od 1911. do 1915. - osim kratkog razdoblja u kojem je Conrad Aiken bezuspešno nastojao da ih nekom proda u Londonu. Pounda sam upoznao preko Aikena, 1915. Rezultat: Prufrock je objavljen u časopisu Poetry leta iste godine, a zahvaljujući Poudovim nastojanjima Egoist Press je odštampala moju prvu knjigu pesama 1917. godine.
Pound je tada živeo u malom mračnom stanu u Kensingtonu. U najvećoj sobi je kuvao pod umetnim svetlom; u najsvetlijoj, ali najmanjoj sobi, nespretnog trouglastog oblika, radio je i primao posete. Tamo je živeo sve dok se, 1922., nije preselio u Pariz...
TO je razdoblje u kojem je Pound izvršio odlučan uticaj na američku i englesku poeziju, premda je on najviše uticao na pesnike mlađe generacije koji ga najčešće nisu lično poznavali, a mnogi možda nisu bili ni svesni toga koliko je taj uticaj jak. "U London je Pound došao 1908. godine završivši studije romanskih jezika i imao je kratkotrajnu karijeru sveučilišnog nastavnika. U Londonu se sprijateljio sa Eliotom, proklamirao imažizam i vorticizam, pomagao i ohrabrivao mlade pisce, delovao kao kritičar. Nakon Londona i Pariza nastanio se u Rappalu gde ga je zatekao rat. U starosti se opet vratio u Italiju i živeo pretežno u Veneciji gde je i umro.
POUND je postao vođa pesničke avangarde nakon objavljivanja zbirke pesama Personae (lat. za glumačku masku) i Exultations (zanos), obe 1909. godine. Te dve zbirke je odštampao uz druge pesme opet pod naslovom Personae 1926. Zbirku Lustra izdao je 1916., Cathaj (Kitaj) 1915.

Iz knjige "Zlatna knjiga americke poezije" Antun Šoljan
Pripremila: Natalija Marković

PRIČA O ROBERTI GREGORI

ROBERTA GREGORI piše i crta stripove od kada zna za sebe, pošto je njen otac, Robert Gregori crtao strip o Paji Patku za Diznija dok je ona rasla. Dok je bila
vrlo mlada, dodavala je oblačiće sa tekstom iznad glava pasa, mačaka i konja koje je crtala, da bi posle od toga pravila stripove i prodavala ih članovima porodice. U srednjoj školi je nacrtala stotine strana stripova i možda je bila prva koja je stvorila čudan lik u stripu, u 1969. godini, premda su ostaci tih stripova isuviše zastrašujući da bi ih sada pokazala bilo kome! Kako god, shvatila je da su stripovi koje je stvarala isuviše uvrnuti da bi bilo koga, sem nje same, interesovali.
KADA je upisala studije, ženski pokret je bio u začetku i ona je probala mnogo različitih stilova u studentskim humorističkim novinama, pre no što je stvorila feministički strip 1974. godine. Svoju prvu priču prodala je iste godine Vimens Komiksu, i iako taj rad nije bio toliko dobar oni su grcali za novim, pa je njena karijera u undergroundu počela. Proširila je Feminist Funnies strip u Dynamite Damsels, koji je sama izdavala tokom 1976. postajući na taj način prva žena od Džojs Farmer i Lin Cevil iz Neni gout produkcije koja je sama bila svoj izdavač. Pod njihovim imenom i ona je nekoliko puta objavljivala, Tits and Clits, i jos nekoliko puta u Vimmens Comix tokom 70-ih i kada se pojavio gej strip 1980., objavljivala je u skoro svakoj svesci, pošto je urednik Kruz želeo da i žene autori budu zastupljeni, a u to vreme ih je bilo samo nekoliko.
SREDINOM 80-ih započela je rad na Winging it, koji je bio vrlo ambiciozan projekat, i na Sheila and the Unicorn, koje je objavila 1988. Preselila se u Sijetl u 1989. radila za Fantha graphics Books, dok je radeći na materijalu Roberta Cramba stvorila priču koja je prerasla u prvo izdanje Naughty bits, "Crazy Bitches". U to vreme pokrenula je i Artistic Licentiousness. Prvu svesku dali su Starhead Comix, ali je preostale dve sveske izdala sama u 1994. i 1997. Serije tromesečnika Naughty Bits, raspojasale su Butchy Bitch (i kasnije Bitchy Butch) i stvorile neočekivan svet u tromesečnim nedeljnim izdanjima, kao i lutku koja se više ne može nabaviti. Roberta je prezauzeta, iako je izgubila nit svih projekata u koje je bila uključena: Bitchy Bitch se prevodi na nemački i uskoro na kineski i švedski. Robertina skromna karijera odvela je na takva mesta kao sto su Saravak, Singapur, Helsinki i Portugal, dok je i dalje zauzeta istim načinom razmišljanja koje ne želi da promeni. Živi u Sijetlu, država Vašington, u raskošno nameštenom podrumu koji deli sa svojom stidljivom ali neodoljivom macom Muffu.
U 1976., Roberta je bila među prvim ženama koje su same izdavale stripove. Dynamita Damsels, koji se prodavao za 1 dolar. Pokrenula je "Frieda the Feminist" koji je inspirisan Robertinim životnim iskustvom u feminističkim i lezbejskim pokretima. Iako se mnogo toga promenilo od tog vremena, jaka veza između tema korišćenih u ovom stripu i izdanja na kojima Roberta trenutno radi pokazuju da se stvari nisu baš toliko promenile koliko bismo nekada predpostavili da jesu.
U 1988., Roberta je izdala jedan od dva dela epskog Winging It, nazvanom "Grafičkim romanom 90.-ih". Na 156 strana, u priči o Lupe Contreras i anđelima, demonima i vanzemaljskim bićima, junakinja se susreće i istražuje pitanja smrti, duhovnosti i seksualnosti. Ovaj strip izlazi vec skoro 10 godina nakon pojavljivanja prve sveske i, sudeći po tome da je Roberta obnovila rad na drugom delu ovog grafickog romana koji ce biti publikovan u budućnosti, nećemo morati da čekamo sledecih 10 godina da bismo videli nastavak priče.
ROBERTA je takođe izdala i seriju jednoroga u 1998., rezultat svog pristupa pisanja jednostavnog stripa na tri table (panel?). To je preraslo u pravu priču koja ima početak, sredinu i kraj, pa je taj strip objavila kao posebno izdanje (suvišno je napomenuti da taj strip nije uspeo da se objavi ni u jednim novinama, bez obzira koliko su to njeni roditelji želeli).
ARTISTIC Licentiousness je objavio Robertin strip za odrasle u tri dela, o seksualnom životu stvarnih odraslih ljudi. Prvi broj izašao je u junu 1991. u Starhead C., a Roberta je izdavala još seriju druga dva broja u junu 1994. i januaru 1997., da napomenemo, vredno poštovanja, u svojoj sopstvenoj štampi "Comix Bitch". Takođe je učestvovala u antologijama od 70-ih do danas.

Iz Strip Magazina: "Patagonija 8-9 Zone F"
Pripremila: Natalija Markovic

FEMINIZAM I POLNO ZASNOVANO NASILJE

FEMINIZAM se opisuje kao teorija i praksa koja polazeći od načela jednako-vrednosti muškaraca i žena, stvara ideologiju društvene promene sa ciljem poništenja ekonomske, društvene i političke diskriminacije žena i drugih opresiranih drustvenih grupa. Feminističke teoretske perspektive i shvatanja o prirodi i razlozima postojanja represije nad ženama, vrsti političkih strategija za postizanje društvenih promena, kao i u pogledu analize prirode i domena poželjnih promena su različiti. Zbog toga je feminizam višeznačni pojam i može se opisati kao opšta feministička teorija i zagovaranje ženskih prava. Postoje razni feminizmi: liberalni, marksistički, radikalni, socijalistički, psihoanalitički feminizam, postmoderni feminizam i feminizam trećeg sveta. Sve te razne tendencije i pravci su pre međusobno osnažujući nego suprotstavljeni. Manje-više sve feministkinje vide žensko iskustvo kao centralno za bilo koju teoretsku analizu i političku strategiju.
KAO filozofska analiza ideje roda i značenje polnih razlika, feministička teorija kritički vrednuje i objašnjava razloge društvene realnosti polno zasnovane diskriminacije, eksploatacije, nasilja i represije. Feministička teorija preispituje i analizira polne predrasude tradicionalne teorije i zahteva da se ta kritika radikalno transformiše u epistemološki okvir. Liberalne feministkinje stavljaju težište na jednakost prava i mogućnost žena da učestvuju u glavnoj društvenoj struji zbivanja. Radikalne feministkinje imaju za centar pažnje biologiju, a lezbejske feministkinje se usresređuju na prisilnu heteroseksualnost. Sve ispituju problematiku kako se patrijarhat manifestuje i održava. Od nedavno feminističke teorije naglašavale su jedinstvo različitosti ženskog iskustva i znanja. Postmoderne feministkinje razmatraju zategnutost između tih isključujućih teorija i odbacivanja determinisanosti stabilnih kategorija.
ZAGOVORNICE ženskih ljudskih prava identifikovale su ženska ljudska prava kao posebnu, odvojenu kategoriju zato što su, međunarodni pravni instrumenti koji treba da ih štite, stvoreni od strane muškaraca u muško orjentisanom svetu tako da ne sadrže mogućnost tumačenja na polno senzibilan način, i ne daju prava rešenja na specifična ženska iskustva diskriminacije i nepravde. Kada govore o ženama, zagovornice ženskih ljudskih prava stavljaju akcenat na različitostima između žena, koje se baziraju na njihovoj nacionalnoj pripadnosti, klasi, seksualnoj orjentaciji i drugim faktorima.
NASILJE prema ženama ili polno zasnovano nasilje (gender based violence) je pojam koji se odnosi na nasilje koje se najčešće, ako ne i potpuno ekskluzivno dešava ženama. Silovanje, seksualni delikt, domaće nasilje, prinudna prostitucija i sex traffiking su među formama nasilja koje se najizrazitije vrše od strane muškaraca kao počinioca, prema ženama kao žrtvama. Nasilje prema ženama često je kombinovano sa verovanjem da su žrtve prema kojima je ono upravljano, same nekako krive. Otkrivanje žrtava, minimizira ulogu i odgovornost ucinioca i države, stavljajuci umesto toga težište na ponašanje žrtve. Stav feministkinja je da nasilje prema ženama predstavlja glavni mehanizam odražavanja nejednakosti društvene moći između muškaraca i žena i odražavanja žena u podređenom položaju. Štaviše, nasilje prema ženama je deo šireg sistema institucionalne i ideološke dominacije. Nasiljem se kako pojedinac, tako i žena uopšte, drže u svojim restriktivno, od strane muškarca zadatim ulogama i ponašanjima. Time se takođe kontroliše ženska seksualnost i reproduktivne sposobnosti.
SEKSIZAM je diskriminacija ili predrasuda protiv ljudi na osnovu njihovog pola ili roda. Pojam se posebno koristi da označi diskriminaciju prema ženama. Pojam seksizam je stvoren šezdesetih godina da bi kritički opisalo ponašanje i prakse prema ženama kroz analogiju sa rasizmom. Istraživanja pokazuju da su sve osobine koje se smatraju muškim mnogo vise vrednuju i da se uzimaju kao norme, dok se ženske karakteristike i osobine obezvredjuju ili se smatraju nekakvim odstupanjem. Nejednaka društvena percepcija muškaraca i žena doprinosi odražavanju seksizma kao moćnog sredstva oblikovanja društva.

Literatura: Dr. Zorica Mršević
"Ženska prava u međunarodom pravu"
Priredila: Natalija Marković

EGZISTENCIJALIZAM

EGZISTENCIJALIZAM, filozofsko učenje koje u središte bavljenja stavlja promišljanje, raspravu i prikazivanje smisla ljudskog postojanja. Egzistencijalisticka filozofija tvrdi da postojanje i život čoveka (njegova egzistencija) predhode njegovoj biti (suštini, esenciji). Egzistencijalizam se razvija od kasnih 20-ih godina. Razlikuje se: 1) pred-egzistencijalizam severnjačke filozofije Kjerkegora, Ničea i ekspresionističke umetnosti na početku XX veka 2) nemački egzistencijalizam svojstven za kritiku i reviziju tradicionalne metafizike bitka formulisan u Hajdigerovom delu 3) francuski egzistencijalizam Sartra, Kamija, Simon de Bovoar i Merlo-Pontija, koji je teorija smisla ljudskog postojanja i otuđenja u moderno doba, a istovremeno je poetička osnova književne i umetničke produkcije.
EKSPRESIONISTICKO slikarstvo nemačke grupe Most (Brucke, 1905-13) nagovestilo je egzistencijalizam u slikarstvu. Ono prikazuje teskobu, mučninu, traumu, odsustvo smisla i ishodišta ljudskog bića deformacijom ljudske figure u slikarstvu i simboličkom upotrebom boja u izražavanju psiholoških i duhovnih stanja. Apstraktni ekspresionizam, lirska apstrakcija i enformel u pravom smislu su "egzistencijalističke umetnosti" jer su duhom vremena, značenjima i vrednostima povezane sa egzistencijalističkom filozofijom. Za aspektni ekpresionalizam, lirsku apstrakciju i enformel površina slike nije ekran za projekciju fantazija ili predstave sveta, vec mesto na kome umetnik ostavlja trag svog egzistencijalnog bivanja i činjenja u svetu. Slikarsko platno postaje mapa tragova (puteva) ljudskog direktnog izražavanja kroz gest, boju, formu, materijal. Bit umetnickog dela nije u njegovoj materijalnoj strukturi i pojavnosti, vec u tome sto ono dokumentuje dramu ljudskog bića.
TERMIN egzistencijalno se povezuje sa radovima neodade, fluksusa, body arta, performansa, ali ona nema kontekstualne relacije sa egzistencijalnom filozofijom, vec sa prikazivanjem i pokazivanjem ponašanja i delovanja sa specifičnim i konkretnim aspektima ljudskog ponašanja i postojanjem u prirodi, društvu, kulturi i umetnosti. Egzistencija umetnika i saučesnika u događajima umetnosti postala je umetnicko delo kome vise nisu potrebni posrednici. Steći iskustvo o umetničkom delu ili umetnosti neznači da ono pasivno deluje na posmatrača koji ga percipira i čita, već da učesnici događaja (od umetnika do publike) umetnost žive, prisvajaju, grade, razaraju i razumevaju.

Literatura: Miško Šuvakovic
"Pojmovnik moderne i postmoderne likovne umetnosti i teorije posle 1950."
Priredila: Natalija Marković

DREVNA I NOVA KULTURA

BEZ obzira na onaj beznačajan pokušaj da se kulturi prida preterana
važnost sigurno je da joj je uvek posvećivana pažnja. Nije bezuslovno morala da se naziva kulturom, kao što se i nije
nazivala. Može se negovati priroda, materija, ljudska sposobnost, talenat, znanje i samo se oni mogu negovati. Duh se ne moze negovati jer je duh onaj koji neguje. Kultura je intenzivno negovanje materijalne prirode. Međutim, drevno doba nije znalo za kulturu u ovom smislu, jer nije pridavalo samostalno značenje negovanju isto kao ni drugim delatnostima koje su se odnosile samo na materijalnu prirodu. U drevnom dobu materijalna priroda nije odvajana od duhovne stvarnosti i njih dve nisu bile gledane odvojeno; kada je negovana priroda, negovanje je bilo zavisno od duhovne stvarnosti. Kulturi kao samostalnom principu nije bio davan nikakav smisao.
U novije vreme se kaze da je kultura stvaralačka ideja nezavisno od čoveka, ideja koja određuje način života, običaje, društvene forme, sredstva, predmete, odozgo isključivo isto na tako suveren način kao i u umetnosti, pravo, zakone i shvatanja sveta - čak: duh, i tako je u novije vreme kultura podignuta na autonomni princip koji formira bivstvo. Istorijski čovek isto kao i predistorijski polagao je veliku pažnju podizanju svog životnog nivoa. I dok je usavršavanje spoljašnjosti dostiglo veoma visok stepen, čovek ne samo da se nije promenio, nego se srozavao na upadljiv način. Visoke moralne teorije etike čoveka neće se zaštititi od gotovo sasvim bezvrednog moralnog života.
DANAS se kulturom naziva visok duhovni nivo, moral, religija, poredak, odnegovan ukus, intenzivno bivstvo, uzvišeni zahtevi, idealitet modernog čoveka koji on pothranjuje prema sebi samom.
KULTURA koju moderan čovek imenuje i drži za takvu nije intenzivno negovanje, nego idealitet koji je iznad života i koji ne dotiče život. Realizacija nema mogućnosti. Na jednoj strani apstraktan idealitet, na drugoj ogrubela materijalna praksa ne nalazi vezu, jer čovek novog doba ne živi u duhu ujedinjujuće ljubavi, nego u svome JA.
ISTORIJSKI čovek, naročito čovek novog doba živi u zabludi da on sam mora da stvori za sebe duh intenzivnog negovanja, da sam mora da utvrdi cilj, da sam sebi ostvari nivo, da ideje sam mora da izmisli. Ovaj pronađeni duh zatim naziva kulturom. Apsurd se sastoji u tome da on ne zna da duh intenzivnog negovanja postoji od početka poput objavljenja, i ako ga sve te knjige ne bi sačuvale u pisanom obliku, sačuvalo bi ga neizmenjeno i nepromenljivo uverenje ljudske duše. Sta treba činiti, kakvu delatnost treba nastaviti, kakav nivo treba odžati, kakve ideje ostvariti, to odvajkada zna duh ljubavi koji živi u čoveku. I kada je istorijski čovek umesto zakona univerzalnog duha stavio volju sopstvenog JA, zaista je i pokvario duh. Sile ne služe za pronalaženje novog duha, nego za ostvarivanje večnog i univerzalnog duha. Ovaj večiti i univerzalni duh čuva baština, koja je od samog začetka postojala, postoji i postojaće u svakom narodu u obliku objavljenja. Kultura, dakle, nije pronalazak nekog duha koji nigde nije postojao, isticanje nekog nivoa, stvaranje cilja, nego realizacija duha sačuvanog u baštini.
NISMO li jos uvek naviknuti da svet tumačimo prema našim potrebama ili prema predstavama koje nama gode i odgovaraju? U pitanju je čovekova nezrelost za čin susreta ne samo sa našim unutrasnjim bićima, nego i sa pripadnicima vlastite vrste. Mi primećujemo osobe koje su nama slične po načinu rezonovanja određenih situacija ili po fizičkom podudaranju. Kada bi zamislili svet koji se iznenada stvara ni iz čega, začepili uši i slušali - jedino što bi čuli bila bi tišina, a tek kasnije bi mogli čuti poneki zvuk koji dolazi iz te tišine. Kada bi nastavili igru videli bi svetlost i oblike koji dopiru do nas slično vibracijama koje se protežu iz prostora. Baš ovakvim pojmovima se opire naša logika, zato što nam uobičajeno rasuđivanje govori da ne možemo dobiti nešto iz ničega. U takvim trenucima, mi mislimo da stvari koje su bile ovde, proizvode stvari koje su sada tu. Međutim, kada bi na to gledali drugačije (obratno), svet bi počinjao sada, umesto u prošlosti, tj. prošlost je vrsta odjeka koji sve više slabi u pamćenju.
MODERAN duh, kao što se danas kaže, nije egzistencijalan, što je samo druga reč za to da je on beznačajaan i bez duha i bezličan i prazan i nerealizovan. Ljudi novog doba, a naročito tzv. stvaraoci kulture, moralisti, profesori, naučnici, sveštenici, državnici, svi su oni ubeđeni da žive uzvišenim životom i ne primećuju da ne realizuju ništa od one duhovnosti koju objavljuju. Čista "kultura" - idealitet, visoko brbljanje, bez sadržaja, nastala na nepostojeći zahtev, u interesu nepostojećeg cilja, na iluzornom nivou, nema nikakve veze sa stvarnim čovekovim bivstvom, niti je imala niti će imati.

Literatura: Bela Hamvaš
"Scientia Sacra" (Duhovna baština drevnog čovečanstva) - treća knjiga "Kult i kultura"
Priredila redakcija Post bg-vibe