Malo gde su se žene tako ogorčeno borile za svoja prava kao u carskoj Rusiji, sredinom XIX veka. Reč je o velikoj grupi intelektualaca, koji su se otvoreno suprotstavljali konzervativnoj aristokratiji, jer je ova prezirala sve ideje o ženskoj ravnopravnosti, podvodeći ih sve pod kategoriju nihilizma. Jedna od najvećih junakinja te i takve borbe, nihilistkinja, bila je velika matematičarka, romansijerka i publicistikinja Sofija Krjukovska-Kovaljevska.
Sofija Krjukovska-Kovaljevska rodila se 15.01.1850. godine u II kvartu Sretenskog dela nekadašnje prestonice Moskve, kao druga kći Vasilija Vasiljevića Krjukovskog i Jelizavete Fjodorovne Šubert. Artiljerijski pukovnik Krjukovski beše razočaran dolaskom na svet devojčice jer su već imali kćerku Anu, Anjutu kako su je zvali celog života. Ona je bila pametno dete, očev ponos. Dugo će Krjukovski odbijati da posveti bilo kakvu pažnju mlađoj kćerki. Ona je rasla uz dadilju, koja ju je neizmerno volela. Majka Sofijina Lizočka bila je veoma obrazovana žena, znala je četiri jezika, klasične i novije literature, kao i svih lepih umetnosti. Imala je lep glas i muzički talenat. Ubrzo se ocu ispunila želja, Anjuta i Sofija dobile su brata Fjodora. Deca su rasla prilično bezbrižno, prepuštena dadilji i vaspitačici. Divili su se majci koja je blistala u društvu. Ubrzo se cela porodica povukla na imanje, u Pilibini, na litvanskoj granici. Blizina Poljske uticala je kasnije na Sofiju. Naučila je poljski i čitala u orginalu velika dela Mickjeviča, Krasinskog i Slovačkog.
Sofija se divila svojoj starijoj sestri, koja je izrasla u pravu lepoticu i čiji se literarni dar naglo probudio. Sastavi su joj prelazili amaterske pokušaje gospođica iz boljeg društva. Sestre su imale nešto više osim talenta za umetnost - talenat za matematiku. Anjuta je svoje radove poslala u časopis Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Epoha, gde joj je Veliki pisac štampao jednu pripovetku.
Poznanstvo između Anjute i Dostojevskog preraslo je u ljubavni roman. Dostojevski je bio očaran njenom lepotom i umom, koji je bio potpuno van tokova zanimanja tadašnjih ruskih djevočki, ali u njega se, a da on to nije ni znao zaljubila Sonječka, kojoj je tada bilo 15 godina. Poznavala je vec dobro razne oblasti matematike; trigonometriju je savladala potpuno sama. Veliki pisac je zamolio Anjutu da se uda za njega. Sofija je neizmerno patila zbog toga, jer je bila ubeđena da je Dostojevski morao čekati samo nju, i njome se oženiti. Anjuta ga je odbila, ne zato što ga nije volela, već zbog svojih ideja o životu i borbi ruskih devojaka za emancipaciju u kojoj se nije smelo preterano davati osećanjima na volju. Sigurno je da se i njeno oduševljenje Dostojevskim vremenom bilo nešto izmenilo, posto on nije mogao da se prilagodi okolini. Anjuta i Sofija upoznaju mladog i pametnog beloruskog plemića Vladimira Onufrijeviča-Kovaljevskog koji je imao iste poglede na život kao i one. Njegovo srce osvaja mlada Sonječka, sitna lica, vedra, sjajnih lepih očiju. Njeno znanje matematike već je prevazilazilo uobičajene okvire u to doba u Rusiji. Kovaljevski i Sofija se ubrzo uzimaju i sele se u Petrograd. Zaneti svojim idejama, oni su malo mislili na brak, a vise na lično usavršavanje. Sofija je u Petrogradu krišom slušala predavanja iz raznih oblasti, što medicine, što fizike i matematike. Medicina je bila potrebna narodu, a ljubav ju je vukla fizici i matematici. Ocenivši da u Petrogradu ne može ništa postići odlazi sa Anjutom i mužem u inostranstvo. Kovaljevski se zainteresovao za geologiju i smestio se u Beču, dok je Sofija otišla u Hajdelberg da studira fiziku i matematiku. Čuveni fizičar Kirhof dočekao je nepoverljivo mladu i lepu Ruskinju, koja se interesovala za nauku. Ipak, Sofija je uspela da izdejstvuje dozvolu za slušanje predavanja kod Kenigsberga, Kirhofa, Diboa-Remona, kao i da radi u laboratoriji hemičara Bunzena. Anjuta je za to vreme bila u Parizu, gde se udala za poznatog revolucionara Viktora Zaklara, jednog od vodećih ljudi pariske komune.
I pored Kenigsbergovog poznavanja eliptičkih funkcija, u to vreme Karl Vajerstras je bio neprikosnoveni vladar analitičara i najbolji predavač matemetike uopšte. Ambiciozna Sofija je ubrzo postala njegov student. Ženama nije bio dozvoljen pristup na berlinski univerzitet pa je Vajerstras podučavao Sofiju od 1870. sve do 1874. godine, i njihovo prijateljstvo je daleko prevazišlo uobičajene odnose studenta i profesora. Vajerstras je veoma brzo shvatio da je Kovaljevska rođeni matematicar i da treba sva da se posveti matematici. Bilo mu je nejasno gde da u svemu tome smesti njenog muža koji nije bio zanemarljiva figura. Ali Sofija nije potpuno zanemarivala svog muža. Ona ga je cenila i volela, ma koliko da su u početku svoje sentimentalne odnose stavljali u daleku pozadinu. U najtežim danima Komune Sofija i njen muž Vladimir odlaze u Pariz da potraže Anjutu. Nailaze na opsednut grad u koji se uvlače kao pustolovi. Anjuta je pronašla sebe, a Sofija je oduševljena idejama Komune. Na žalost znali su da su revolucionarima odbrojani dani i Sofija se vraća u Pariz da nastavi rad. Bile su to sretne godine i za Vajerstrasa, jer je pored svoje mlade prijateljice i sam proživljavao svoju drugu mladost. Izuzetnim radom pod naslovom "Prilog teoriji diferencijalnih jednačina u parcijalnim izvodima" Kovaljevska je oduševila naučne krugove, a na predlog Vajerstrasa, Getingerski univerzitet joj je dodelio doktorsku diplomu 1874. godine. Iako je ispoljila nesumnjiv matematički talenat, Sofija Kovaljevska nije mogla nigde pronaći odgovarajuće mesto. Htela ne htela, bila je predodređena za patnju i tugu. Posle teških godina učenja supružnici su se vratili u Petrograd, gde se neprekidno kreću u krugovima vodećih intelektualaca, poznatih pisaca i naučnika. Pošto se nije mogla baviti matematikom Sofija se prepustila svojoj drugoj ljubavi - pisanju. Počela je da sarađuje u listu Novo vreme, pišući popularne članke o raznim problemima nauke kao i racenzije na pozorišne predstave. S Vajerstrasom je prekinula svaku korespodenciju, bez ikakvog objašnjenja, hirovito, ženski.
Stari matematicar je bio žalostan zbog toga, plašeći se da mlada dama najbolje godine za naučni rad ne protraći uludo, u mondemskim krugovima, u preznim razgovorima. Supružnici su tražili posao ali bez uspeha. 1878. godine rodila im se ćerka zvana Fula. Porođaj je bio izuzetno težak i posle pola godine provedene u postelji Sofija se jedva podigla, ali joj je srce bilo ozbiljno oštećeno.
Kako je vreme prolazilo, Sofija je sve više shvatala ispraznost svog života. Matematika ju je ponovo privlačila neodoljivom magnetskom snagom. Napokon, ona u proleće 1881. definitivno odlazi u Berlin, Vajerstrasu. Veliki matematicar se nije ljutio na svoju najbolju učenicu, on ju je primio u kuću kao člana porodice. Kovaljevska se prihvatila napornog rada. Bila je izabrana i za člana pariskog društva matematičara. Smrt muža Vladimira te iste godine pogađa je teže nego što se moglo misliti.
Zahvaljujući nesebičnosti švedskog matematičara Geste Miteg-Leflera, Sofija je napokon dobila mesto na Stokholskom univerzitetu. Bio je to istorijski datum za sve žene sveta, prva žena predavač na univerzitetu. Sofija je bila izuzetan profesor, njeni studenti su je mnogo voleli. Ona radi na mnogim pitanjima matematike, kao i u redakciji časopisa Acta mathematica. Sama piše svoju prvu knjigu, Uspomene iz detinjstva, koja je prevedena na mnoge evropske jezike i dočekana veoma pozitivnim kritikama. Njena slava je u stalnom usponu. Naporno radi na problemu četvrtog integrala, kako bi mogla da završi svoj krunski rad o obrtanju tela okočvrste tačke. Za taj rad pariska akademija joj je 6.12.1888. godine dodelila čuvenu Bordinovu nagradu. U jednom pismu starom prijatelju Mitag-Lefleru, tih godina Sofija piše: "Sa svih strana mi pišu pozdravna pisma, a ja se, čudnom ironijom sudbine, još nikad nisam osećala toliko nesretna kao sada. Nesretna kao pas!"
Otkuda tolika nesreća i gorčina u životu tako divne žene!? Ona je bolovala za Rusijom, gde nije mogla dobiti posao. Ipak 7.11.1889. godine, opet kao prva žena, biva izabrana za dopisnog člana Imperatorske akademije u Petrogradu. Ali, i pored tog velikog priznanja, nije mogla dobiti mesto nigde na ruskim visokim školama. U međuvremenu je napisala još jednu knjigu, Teško pobeđenima. Njena dela su prevedena na švedski. No ona sve dublje tone u tugu i očaj, kao da je sama prizvala smrt. A smrt u švedskoj ne treba mnogo zvati, iskusio je to Dekart. Prehladivši se, dobila je gnojno zapaljenje pluća, a to njeno slabo srce nije moglo izdržati. Umrla je u najboljim godinama za matematički rad, u svojoj 41. godini 29. januara 1891. Prva biografija ove izuzetne žene nastala je takođe izvan Rusije, a napisao ju je njen prijatelj, matematičar Gesta Mitag-Lefler. U istoriji matematike ostavila je trag koji s ne može izbrisati.
Sofija Krjukovska-Kovaljevska rodila se 15.01.1850. godine u II kvartu Sretenskog dela nekadašnje prestonice Moskve, kao druga kći Vasilija Vasiljevića Krjukovskog i Jelizavete Fjodorovne Šubert. Artiljerijski pukovnik Krjukovski beše razočaran dolaskom na svet devojčice jer su već imali kćerku Anu, Anjutu kako su je zvali celog života. Ona je bila pametno dete, očev ponos. Dugo će Krjukovski odbijati da posveti bilo kakvu pažnju mlađoj kćerki. Ona je rasla uz dadilju, koja ju je neizmerno volela. Majka Sofijina Lizočka bila je veoma obrazovana žena, znala je četiri jezika, klasične i novije literature, kao i svih lepih umetnosti. Imala je lep glas i muzički talenat. Ubrzo se ocu ispunila želja, Anjuta i Sofija dobile su brata Fjodora. Deca su rasla prilično bezbrižno, prepuštena dadilji i vaspitačici. Divili su se majci koja je blistala u društvu. Ubrzo se cela porodica povukla na imanje, u Pilibini, na litvanskoj granici. Blizina Poljske uticala je kasnije na Sofiju. Naučila je poljski i čitala u orginalu velika dela Mickjeviča, Krasinskog i Slovačkog.
Sofija se divila svojoj starijoj sestri, koja je izrasla u pravu lepoticu i čiji se literarni dar naglo probudio. Sastavi su joj prelazili amaterske pokušaje gospođica iz boljeg društva. Sestre su imale nešto više osim talenta za umetnost - talenat za matematiku. Anjuta je svoje radove poslala u časopis Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Epoha, gde joj je Veliki pisac štampao jednu pripovetku.
Poznanstvo između Anjute i Dostojevskog preraslo je u ljubavni roman. Dostojevski je bio očaran njenom lepotom i umom, koji je bio potpuno van tokova zanimanja tadašnjih ruskih djevočki, ali u njega se, a da on to nije ni znao zaljubila Sonječka, kojoj je tada bilo 15 godina. Poznavala je vec dobro razne oblasti matematike; trigonometriju je savladala potpuno sama. Veliki pisac je zamolio Anjutu da se uda za njega. Sofija je neizmerno patila zbog toga, jer je bila ubeđena da je Dostojevski morao čekati samo nju, i njome se oženiti. Anjuta ga je odbila, ne zato što ga nije volela, već zbog svojih ideja o životu i borbi ruskih devojaka za emancipaciju u kojoj se nije smelo preterano davati osećanjima na volju. Sigurno je da se i njeno oduševljenje Dostojevskim vremenom bilo nešto izmenilo, posto on nije mogao da se prilagodi okolini. Anjuta i Sofija upoznaju mladog i pametnog beloruskog plemića Vladimira Onufrijeviča-Kovaljevskog koji je imao iste poglede na život kao i one. Njegovo srce osvaja mlada Sonječka, sitna lica, vedra, sjajnih lepih očiju. Njeno znanje matematike već je prevazilazilo uobičajene okvire u to doba u Rusiji. Kovaljevski i Sofija se ubrzo uzimaju i sele se u Petrograd. Zaneti svojim idejama, oni su malo mislili na brak, a vise na lično usavršavanje. Sofija je u Petrogradu krišom slušala predavanja iz raznih oblasti, što medicine, što fizike i matematike. Medicina je bila potrebna narodu, a ljubav ju je vukla fizici i matematici. Ocenivši da u Petrogradu ne može ništa postići odlazi sa Anjutom i mužem u inostranstvo. Kovaljevski se zainteresovao za geologiju i smestio se u Beču, dok je Sofija otišla u Hajdelberg da studira fiziku i matematiku. Čuveni fizičar Kirhof dočekao je nepoverljivo mladu i lepu Ruskinju, koja se interesovala za nauku. Ipak, Sofija je uspela da izdejstvuje dozvolu za slušanje predavanja kod Kenigsberga, Kirhofa, Diboa-Remona, kao i da radi u laboratoriji hemičara Bunzena. Anjuta je za to vreme bila u Parizu, gde se udala za poznatog revolucionara Viktora Zaklara, jednog od vodećih ljudi pariske komune.
I pored Kenigsbergovog poznavanja eliptičkih funkcija, u to vreme Karl Vajerstras je bio neprikosnoveni vladar analitičara i najbolji predavač matemetike uopšte. Ambiciozna Sofija je ubrzo postala njegov student. Ženama nije bio dozvoljen pristup na berlinski univerzitet pa je Vajerstras podučavao Sofiju od 1870. sve do 1874. godine, i njihovo prijateljstvo je daleko prevazišlo uobičajene odnose studenta i profesora. Vajerstras je veoma brzo shvatio da je Kovaljevska rođeni matematicar i da treba sva da se posveti matematici. Bilo mu je nejasno gde da u svemu tome smesti njenog muža koji nije bio zanemarljiva figura. Ali Sofija nije potpuno zanemarivala svog muža. Ona ga je cenila i volela, ma koliko da su u početku svoje sentimentalne odnose stavljali u daleku pozadinu. U najtežim danima Komune Sofija i njen muž Vladimir odlaze u Pariz da potraže Anjutu. Nailaze na opsednut grad u koji se uvlače kao pustolovi. Anjuta je pronašla sebe, a Sofija je oduševljena idejama Komune. Na žalost znali su da su revolucionarima odbrojani dani i Sofija se vraća u Pariz da nastavi rad. Bile su to sretne godine i za Vajerstrasa, jer je pored svoje mlade prijateljice i sam proživljavao svoju drugu mladost. Izuzetnim radom pod naslovom "Prilog teoriji diferencijalnih jednačina u parcijalnim izvodima" Kovaljevska je oduševila naučne krugove, a na predlog Vajerstrasa, Getingerski univerzitet joj je dodelio doktorsku diplomu 1874. godine. Iako je ispoljila nesumnjiv matematički talenat, Sofija Kovaljevska nije mogla nigde pronaći odgovarajuće mesto. Htela ne htela, bila je predodređena za patnju i tugu. Posle teških godina učenja supružnici su se vratili u Petrograd, gde se neprekidno kreću u krugovima vodećih intelektualaca, poznatih pisaca i naučnika. Pošto se nije mogla baviti matematikom Sofija se prepustila svojoj drugoj ljubavi - pisanju. Počela je da sarađuje u listu Novo vreme, pišući popularne članke o raznim problemima nauke kao i racenzije na pozorišne predstave. S Vajerstrasom je prekinula svaku korespodenciju, bez ikakvog objašnjenja, hirovito, ženski.
Stari matematicar je bio žalostan zbog toga, plašeći se da mlada dama najbolje godine za naučni rad ne protraći uludo, u mondemskim krugovima, u preznim razgovorima. Supružnici su tražili posao ali bez uspeha. 1878. godine rodila im se ćerka zvana Fula. Porođaj je bio izuzetno težak i posle pola godine provedene u postelji Sofija se jedva podigla, ali joj je srce bilo ozbiljno oštećeno.
Kako je vreme prolazilo, Sofija je sve više shvatala ispraznost svog života. Matematika ju je ponovo privlačila neodoljivom magnetskom snagom. Napokon, ona u proleće 1881. definitivno odlazi u Berlin, Vajerstrasu. Veliki matematicar se nije ljutio na svoju najbolju učenicu, on ju je primio u kuću kao člana porodice. Kovaljevska se prihvatila napornog rada. Bila je izabrana i za člana pariskog društva matematičara. Smrt muža Vladimira te iste godine pogađa je teže nego što se moglo misliti.
Zahvaljujući nesebičnosti švedskog matematičara Geste Miteg-Leflera, Sofija je napokon dobila mesto na Stokholskom univerzitetu. Bio je to istorijski datum za sve žene sveta, prva žena predavač na univerzitetu. Sofija je bila izuzetan profesor, njeni studenti su je mnogo voleli. Ona radi na mnogim pitanjima matematike, kao i u redakciji časopisa Acta mathematica. Sama piše svoju prvu knjigu, Uspomene iz detinjstva, koja je prevedena na mnoge evropske jezike i dočekana veoma pozitivnim kritikama. Njena slava je u stalnom usponu. Naporno radi na problemu četvrtog integrala, kako bi mogla da završi svoj krunski rad o obrtanju tela okočvrste tačke. Za taj rad pariska akademija joj je 6.12.1888. godine dodelila čuvenu Bordinovu nagradu. U jednom pismu starom prijatelju Mitag-Lefleru, tih godina Sofija piše: "Sa svih strana mi pišu pozdravna pisma, a ja se, čudnom ironijom sudbine, još nikad nisam osećala toliko nesretna kao sada. Nesretna kao pas!"
Otkuda tolika nesreća i gorčina u životu tako divne žene!? Ona je bolovala za Rusijom, gde nije mogla dobiti posao. Ipak 7.11.1889. godine, opet kao prva žena, biva izabrana za dopisnog člana Imperatorske akademije u Petrogradu. Ali, i pored tog velikog priznanja, nije mogla dobiti mesto nigde na ruskim visokim školama. U međuvremenu je napisala još jednu knjigu, Teško pobeđenima. Njena dela su prevedena na švedski. No ona sve dublje tone u tugu i očaj, kao da je sama prizvala smrt. A smrt u švedskoj ne treba mnogo zvati, iskusio je to Dekart. Prehladivši se, dobila je gnojno zapaljenje pluća, a to njeno slabo srce nije moglo izdržati. Umrla je u najboljim godinama za matematički rad, u svojoj 41. godini 29. januara 1891. Prva biografija ove izuzetne žene nastala je takođe izvan Rusije, a napisao ju je njen prijatelj, matematičar Gesta Mitag-Lefler. U istoriji matematike ostavila je trag koji s ne može izbrisati.
Priredila: Tatjana Davidović
1 comment:
Зашто не:)
Post a Comment